Убијени радници РТС-а немају ни достојанствен меморијал

Пре 24 године, док су емитоване вести, НАТО бомбе пале су 23. априла 1999. на зграду РТС-а и убиле 16 радника. Пре 24 године на данашњи дан, први пут у историји ратовања једна медијска кућа је проглашена за легитимни војни циљ. До данас за овај злочин нико из алијансе није одговарао. Штавише, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију закључио је да бомбардовање зграде РТС-а не представља ратни злочин. Реч је, објаснили су, о уништавању „нервног система који Милошевићев режим одржава у животу”. Имена 16 радника који су убијени на свом радном месту нису чак уписана ни на листу њујоршког Комитета за заштиту новинара (ЦПЈ). Правдајући овакву одлуку, комитет се користио сличном реториком као и Хашки трибунал – прво су објашњавали да погинули нису били новинари, а потом и да се новинарима не сматрају припадници медија који су подстицали на насиље.

Председник владине Комисије за истрагу убистава новинара Веран Матић више пута је захтевао да комитет промени свој став.

– Било је најразличитијих објашњења зашто то нису урадили. У основи свега стоји чињеница да борд ЦПЈ није могао да донесе принципијелан став и осуди прво бомбардовање једне медијске куће у историји. Неки од актера те дебате говорили су ми да је изгледало да би се, ако би се тај чин осудио, ЦПЈ поцепао, па је превладало јединство организације. Тако смо остали без тог кључног чина. Објашњења да тада није било регистровања медијских радника, да се то догодило тек касније – бесмислена су. Реч је очигледно о превладавању политике над професијом, политичким интересима који су замрачили изворне принципе новинарства – каже за „Политику” Веран Матић.

Један од разлога вероватно је и тај што се баш у то време на челу Комитета у Њујорку налазила Кати Мартон, супруга Ричарда Холбрука, једног од најгласнијих заговорника идеје да се Милошевићев режим у Југославији промени бомбама. Управо је господин Обарач, како га је тада јавност звала, уз шампањац на свечаности поводом доделе награда најбољим извештачима саопштио да је РТС „управо ућуткан бомбама”. Око 300 звезда америчког новинарства ту вест је пропратило аплаузом, а само два новинара мање познате Радио-мреже Пацифика, Ејми Гудман и Џереми Скејхил, нису скривали неверицу због убистава својих колега. Гудманова је окупљенима саопштила да Пацифик одбија да прими награду у ноћи када су САД бомбардовале РТС и када се клуб дописника из иностранства одлучио да не постави питање кључном заговорнику бомбардовања СРЈ Ричарду Холбруку. А српска јавност име Џеремија Скејхила запамтиће двадесет година касније, када се, на конференцији коју је организовало Удружење новинара Србије (УНС), извинио у име владе Сједињених Америчких Држава породицама убијених радника РТС-а.

Да медијска кућа није смела да буде војни циљ и да је ово ратни злочин, потврдила је Међународна федерација новинара, Европска федерација новинара и „Амнести интернешенал”, водећа организација за заштиту људских права на свету. Део домаће стручне јавности незадовољан је што наша држава није инсистирала на овом питању и затражила одговорност. Наш саговорник сматра да Србија није учинила све што је могуће да се документују жртве и бомбардовања и других ратова.

– Нисмо успели да направимо достојанствену, прецизну евиденцију и важне меморијале. Па ни само место злочина над нашим колегиницама и колегама још увек није достојанствено обележено међународним меморијалним центром који би сведочио о првом бомбардовању једне медијске куће у историји новинарства са 16 невиних жртава. Драгољуб Милановић, директор РТС-а у то време, осуђен је, издржао је казну, иако је претходно био у бекству. Али није у потпуности истражена командна одговорност и структура доношења одлука. Постоји завера ћутања и прикривања докумената као и у свим другим случајевима из Милошевићевог времена, али и у случају убиства Милана Пантића после тог периода – наглашава Матић.

Убијени новинари РТС-а, сматра наш саговорник, вероватно никада неће доћи на листу, али да то више није ни важно јер је ова организација, игноришући их, саму себе компромитовала и своју евиденцију учинила спорном.

Да су критеријуми који одлучују ко ће се наћи на листи политички обојени сведочи и чињеница да се на њој није нашао нико од новинара и медијских радника који су 1998. и 1999. године нестали на територији Косова и Метохије. Њујоршки комитет једино је имао у виду убиство Славка Ћурувије, новинара и власника „Дневног телеграфа”. Да ли би се симбол слободног новинарства нашао на тој листи да није био жртва Милошевићевог режима?

Прво сами морамо да ценимо своје жртве

Изградња меморијала у којем ће бити забележена сва имена убијених новинара у ратовима деведесетих, укључујући и бомбардовање, Матић сматра једним је од најважнијих корака.

– Зашто нисмо направили наш зид са именима колегиница и колега који су изгубили животе радећи свој посао? Морамо направити и искораке на државном нивоу – ефикасна потрага за телима пет колега који су киднаповани на Косову и Метохији и да се додатно истраже случајеви убиства колега новинара Срба и Албанаца као и страних новинара у периоду од 1998. до 2005. на Косову. Чак 18 неистражених убистава је највећи број нерешених случајева у Европи данас. Ако не будемо сами ценили жртве из наше професије, достојно документовали чињенице, симболички обележили место заједничких комеморација, бесмислено је очекивати да ће неко исправити грешку давно почињену прво злочином па потом игнорисањем злочина – каже председник Комисије за истрагу убистава новинара.

Да их не заборавимо

Од НАТО бомби на свом радном месту погинули су: шминкер Јелица Мунитлак, видео-миксер Ксенија Банковић, техничар у размени Дарко Стоименовски, техничари у мастеру Небојша Стојановић и Бранислав Јовановић, електричар Драган Тасић, камерман Александар Делетић, техничари Славиша Стевановић и Иван Стукало, дизајнер програма Синиша Медић, радници обезбеђења Драгорад Драгојевић, Дејан Марковић, Милан Јоксимовић, монтер Милован Јонтић, прецизни механичар Милован Јанковић и режисер програма Томислав Митровић.