Можемо живети у фикцији

Једноставно али и провокативно питање Шта је савршен свет за тебе? – постављено је у аудио-визуелној инсталацији „Индивидуалне утопије” Лале Рашчић (1977), по којој је и цела изложба насловљена. Може се рећи да је ово питање конституисало прву београдску презентацију ове ангажоване младе уметнице чији рад има наглашену друштвену димензију и сложену медијску структуру.

Базирајући свој стваралачки концепт на кодовима тзв. колективног културног памћења, Лала Рашчић у бизарним ситуацијама манипулисане и пројектоване стварности потенцира општа места и њихову репетицију сугестивним, пародичним хумором и његовом суберзивношћу. Како је реч о уметници рођеној у Сарајеву, савременици могу препознати специфичан и заразни босански хумор и његову позитивну енергију које је Топ листи надреалиста, акције Звона и других уметничких група упадљиво обојила нашу културу осамдесетих година 20. века.

У првом реду, афирмисана као радознали истраживач аудио-драме и инсталације, Лала Рашчић у својим пројектима ре/контекстуализује социјалне, културне и историјске датости и њихове контроверзе у нове аудиовизуелне симбиозе. Тако концепт линеарног наратива њених видео-радова – „Невидљиви” (2005), „Опростите, погрешан број” (2006), „Све је повезано” (2007) или „Индивидуалне утопије”(2008) представљених у Београду, прераста у сложену структуру симултаних ситуација и измештених значењасоцијално и политички релевантних тема.

Формирајући се као личност и уметник за време рата у Босни, Лала Рашчић је питање идентитета и властите самоспознаје објаснила речима: „Ми не требамо припадати, ми можемо живети у фикцији, можемо се изгубити – да се никад поново не нађемо, то је разлог што уопште стварам уметност”. Тако се у њеном раду позиционира друштвена маргина и питање идентитета у дискурсу реалност-фикција.

Стварајући оригиналну схему класичног римејка, уметница сама пише и интерпретира своје радио-драме, по старинском узору, на сцени, испред микрофона. Са умешношћу извођача глумачких радова она енергично тумачи своје ликове, чита текст опонашајући гласове мушкараца, жена и деце, а драмски заплет губитника и оних других сугерише и сценичним говором тела. Жива радња у овим аудио-визуелним црнохуморним и духовитим инсталацијамафокусирана је у једној или неколико симултаних видео-пројекција; ритам, драматургија и наративна нит се развијају у дијалошком процесу понављања питања људских права, условљености идентитета и телесне постојаности.

Очито да у својој стратегији уметник-истраживач Лала Рашчић у широком тематском распону и методу рада користи историју радиофонског извођења као извор (у видео-инсталацији „Опростите, погрешан број”), а елаборира и живот у лавиринту бирократије и кредитних картица, кодовима културе и навике („Невидљиви”), непревазиђене теме о криминалу („Све је повезано”) или горку актуелност о посттрауматском синдрому, његовим трагикомичном ситуацијама („Индивидуалне утопије”).

У својој уметничкој пракси Лала Рашчић истражује различите медије (видео, перформанс, цртеж, објекат), а београдска аудиовизуелна поставка „Индивидуалне утопије” представља целовит пројекат чији су идејни и визуелни сегменти пажљиво промишљени и компатибилни. Данас, као савремени номад, Лала Рашчић живи на релацији Загреб – Сарајево, а њено стваралаштво укључено је у значајну мрежу међународних пројекта и презентација визуелних уметности од Истанбула и Амстердама до Њујорка и Беча.

Не мање важно, Лала Рашчић је прва добитница годишње Награде за визуелну уметност Звоно, а београдска изложба је ауторски концепт Дуње Блажевић, ликовне критичарке и директорке Центра за савремену уметност у Сарајеву.

У свом тексту о избору Лале Рашчић критичарка наводи два основна разлога: Нов начин употребе различитих медија у визуелној уметности и уметнички ангажман.

Свакако, реч је и о подршци и промоцији нове босанскохерцеговачке сцене и неопходној културној размени на релацији Београд – Сарајево.