Данице, угаси нас

Свако има право да буде глуп и да пуши. Управо сам запалио још једну цигарету и пепео је пао на тастатуру. Ако се ћерка ускоро пробуди и осети дим у кући, знам шта ми следи. Отераће ме у кафић.

Дакле, за једног маторца, понашам се прилично неурачунљиво. Два пута сам прекидао с бесмисленом навиком удисања дима. Да ли је то било због здравља или због претеране употребе? Ни једно, ни друго. То је била само једна одлука.

Заиста, ко при чистој свести добровољно удише дим и још плаћа огромну лову за то крвожедној дуванској индустрији. Ако бих се држао логике до краја, коме пада на памет да стави уста на ауспух, замоли возача да стисне папучицу гаса и још му плати за то? Одмах би таквог појединца одвели у установу затвореног типа, са пиџамом закопчаној на леђима.

Како сам се онда вратио у свет греха, дима, пепела и пепељаре која подсећа на кратер? Како немам разумног објашњења за то, а сличних изгубљених случајева има колико хоћете, јер ко још није остављао цигарете па им се враћао, једини закључак јесте да се ради о болести зависности.

Али, како не купујем цигарете од дилера, кога контактирам преко тајних веза или „скај” апликација, па потом одлазим у забачени део града, где ми тип чије је лице ишарано ожиљцима предаје робу, а група набилдованих типова с хеклерима ме претреса и проверава да ли сам озвучен, већ то радим на киоску, дакле легално, у ком грму лежи зец? Држава је та која продаје психоактивне супстанце, односно цигарете као акцизну робу, што значи да тиме пуни буџет који се потом прелива на здравство, школство, војску и остало. И притом на паклице ставља етикету да ће сваки глупан који запали ускоро рикнути на најстрашније начине који се могу замислити.

Чланица актуелне владе, министарка здравља Даница Грујичић предложила је драконски закон о потпуној забрани пушења у затвореном простору, који подразумева и угоститељске објекте, што ће рећи кафане, кафиће и клубове. Дакле, неће бити пушења нигде, осим на кеју, поред река које су, јелте, чисте као суза. Где ће се слити та силна лова од великих казни? Опет у буџет.

Дана је, узгред, симпатична жена. Као неурохирург отворила је и затворила толико глава да јој је пола нације дужно за живот, а како је поприлично тврдоглава и упорна, могуће је да ће нас заиста све угасити. Међутим, предлог закона је изненада нестао са насловних страна чим је почело да се прича о могућим изборима у позну јесен или почетком следеће године, а како је већина Срба без цигарете у устима поприлично нервозна, а и рука хоће да задрхти, вероватно јој је са највишег места, где седи заклети антипушач, речено да се мало причека.

Не треба потцењивати ни утицај моћног лобија угоститеља, као ни свемоћну дуванску индустрију која је, после сличних антидуванских диктаторских мера по Европи и свету којем иначе тежимо, увела електронске цигарете како би додатно проширила послове и истовремено замела трагове. Толико су напредовали да има и оних који стављају у уста некакав УСБ, а дим који испуштају мирише на љубичице. Џаба су кречили, и њих ће забранити.

Али, где има дима, има и ватре, јер Дана је искусна жена и не би тек тако започела жестоку антипушачку кампању. Немам ништа против, јер ако могу да издржим без цигарете током дугих путовања – шта ћу, глупо је да искачем из авиона и у слободном паду припалим једну, а сумњам да би и због ваздушних струјања упаљач деловао – зашто се онда не препустити антиникотинским народним милицијама које ће ловити пушаче. Неће их јавно бичевати на трговима, неће их спаљивати на ломачи, али ће се расписивати такве новчане казне да ће се починиоци заиста пушити. А власници кафића и кафана? Ако нису пропушили до сада, врло је вероватно да ће припалити ако се закон усвоји.

Јер ко нема у глави, има у новчанику. Показало се да савршена олуја законских ограничења и санкција у већини земаља које сматрамо демократским, а ту сврставам и Русију, јер можда претерано хапсе дисиденте, али према пушачима су слични као Американци или Скандинавци, у почетку даје резултате. Смањује се број пушача, све док они најистрајнији, који себе сматрају лучоношама слободе, не пронађу начине да удахну дим и окупе око себе нове присталице, као чланове покрета отпора. Нису ли, уосталом, такви типови из свих крајева Европе долазили у Србију као туристи, осећајући је као последњу слободну и независну пушачку територију.

Мој пријатељ, одличан лекар, никада у животу није запалио цигарету. Благо њему, али он се апсолутно противи антипушачком манифесту, јер сматра да свака држава која легално продаје психоактивне супстанце као акцизну робу, а затим купце гони као да су нови регрути Ал Каиде, крши основна људска права. Толико га нервира прогон пушача да размишља да им се придружи. Његова теза је сасвим разумна. Или ће Србија забранити легалну продају цигарета, па ће пушаче гонити као наркомане, или ће наставити да пуни буџет и оставити их да се забављају о свом јаду. Што значи да смеју да запале где год пожеле, осим у болницама и школама, што се ионако подразумева.

Свиђа ми се још један његов став. Ако је пушач умерен, дакле, то значи да је при себи и да попуши дневно десетак цигарета, неће угрозити своје здравље. Проблем је, тврди он, у неумерености.

Са сличним искушењем суочавао се Умберто Еко. Пушио је 60 цигарета дневно и израчунао је да за ту бесмислену радњу у којој је нарочито уживао, годишње баци 182 сата живота. Где су отишли? У дим. Има ли сврхе? Славни писац је тврдио да има.

Сваки страствени пушач у дубини душе је свестан како је свака нова упаљена цигарета нови покер са судбином и играње са сопственим животом. И Еко се на бројним путовањима и предавањима широм света крио по буџацима као последњи клошар, да би удовољио себи. Једноставно се коцкао. А коцкање је такође болест зависности. Уосталом, нису ли казина и кладионице такође легализовани и ускоро ће, ако већ нису, бити најјача привредна грана.

Држава ће забранити да се пуши, али неће забранити да се клади и баца лоптица на рулету. И како да човек после тога не запали једну? Не мислим на кладионицу, већ на цигарету! Како сам то управо урадио, синула ми је једна генијална идеја. Да се уведе прохибиција. Зашто да алкохоличари остану заштићена врста?