Србија ће бити на удару климатских промена

Размера угрожености природе је алармантна и биолошка равнотежа је пољуљана. Није реч само о естетици и томе да ћемо изгубити неке лепе пределе нити је по среди само морална обавеза да заштитимо природу – биолошка равнотежа је питање нашег опстанка. У природи су ствари повезане, у њој делују природне силе које су избалансиране постојањем те разноликости. Биодиверзитет данас се смањује брзином која је по многим параметрима упоредива са масовним изумирањима која су задесила планету након великих еколошких катастрофа. Рецимо, нама не делује као велика ствар податак да ће се глобална температура повећати за један, један и по степен Целзијуса, али то значи да ће цео Арктик током лета остати без имало леда и да ће доћи до подизања нивоа мора. Због тога неке од малих острвских држава стратешки купују земљиште да би могле да евакуишу становништво. Овакво стање у ком се природа налази данас, за „Политику” објашњава Димитрије Радишић, доцент на Департману за биологију и екологију Природно-математичког факултета у Новом Саду.

Незаобилазна слика будућности је она у којој ћемо се суочити са све већим бројем еколошких избеглица. Научници су упозорили да ће, рецимо, пространства супсахарске Африке великим делом бити ненасељива, а услови за живот, попут незапослености, неухрањености, недостатка пијаће воде, погоршаваће се у сваком делу света.

„Неће се десети одједном неки апокалиптични сценарио из филмова, већ ће услови за живот бити све тежи. Нисмо нашли алтернативу за коришћење природе – једемо храну коју производе дивље биљке и животиње, гајимо пољопривредне културе које опрашују инсекти који су такође дивљи и које не можемо узгајати, највише становника живи од рибе из океана… А пројекције кажу да ће за 50 година маса пластике у океанима бити већа од масе риба”, упозорава наш саговорник.

Стручњаци су сагласни – последице ће осетити сви, и оне земље којима је еколошка свест на високом нивоу и они који за природу много не маре, неће им измаћи ни богати нити ће поштедети сиромашне. Заправо, први на удару ће бити најугроженији.

А где је ту Србија? Радишић истиче да је наша земаља у европским размерама прва на удару климатских промена и да ће њени ефекти бити снажни. А то значи да ћемо све чешће сведочити екстремним временским догађајима – обимним поплавама, јаким сушама, великим пожарима, снеговима у априлу и дочецима нових година у пролећној гардероби.

„Међу научницима нема дилеме – човек има разорне ефекте по природу. Изгубили смо многе врсте који су постојале на нашим просторима и губимо их и даље. Само у последњих неколико деценија остали смо без 15 врста птица. Тачно је да се појављују нове, али оне које су нестале тешко можемо вратити. Смањује се чак и бројност врста које су честе, попут врабаца. Ову популацију не пратимо детаљно, али их је мање за 50 до 70 процената. Рецимо, у Новом Саду је врло мали број и градских ласта, што пре само две деценије није био случај. Природу је неопходно пратити, јер морамо знати бројност врста. А то није лако, јер је неопходно да имамо стручњаке који ће умети да их препознају и разликују. Само тако ћемо разумети како се наша животна средина мења и да ли можемо негативне промене да зауставимо”, објашњава Радишић.

Лека има, јер, сматра наш саговорник, природа може да се оправи. Наравно, ако се не закасни са дијагнозом. О томе сведочи и неколико примера попут модровране. Почетком овог века била је на ивици истребљења и тада су српски орнитолози избројали тек десетак гнездећих парова.

„Нестајале су полако са нестанком станишта у којима се размножавала – стаблима са удубљењима. Пошто смо закључили у чему је проблем, постављали смо кућице на дрвеће и бандере. То је био физички напор, али смо успели и 2022. смо избројали око 400 парова. Захваљујући томе што је у кључном моменту обезбеђен вештачки избор хране, спасен је белоглави суп, а велики напор је уложен да се сачувају и орлови крсташи. Међутим, бела кања, црни стрвинар и брадан су нестали из Србије”, наводи Радишић и додаје да пасивна заштита, у смислу проглашења заштите неке врсте или предела, не значи много без акција на терену ангажовања стручних људи и финансијске потпоре.