Тринаеста убијена жена од почетка године

Угашена су још два женска живота: један у селу недалеко од Лесковца, други у Панчеву, чиме ће у полицијским и судским списима од почетка године остати записана имена њих 13 – жртава фемицида или убиства жена. Не заборавимо, међу њима су и две девојчице од две и 16 година.

Они, насилници, пре два дана себи су опет дали за право да буду судије и „кажњавају” жене – невенчану супругу и комшиницу оштрицом ножа. Правнице и представнице женских владиних тела и невладиних организација, истичу црне бројке, социолошку позадину случаја, нуде податке истраживања, подсећају полицију и центре за социјални рад како би могли да помогну. И ту прича стане, до новог повода.

Зато да их поменемо детаљније још једном. У селу Јарсенову код Лесковца у петак увече око 21 сат убијена је педесетшестогодишња Гордана Д. родом из Београда. Њу је усмртио невенчани супруг Саша И. (46), а злочин се догодио у кући Зорана С., код кога је Гордана радила као спремачица. Трагедија се догодила у тренутку када је домаћин отишао до тоалета. Саша је дограбио кухињски нож и задао Гордани мноштво убода по читавом телу. Затим је позвао полицију и пријавио шта је учинио, након чега је ухапшен. Вест о страдању несрећне жене није изненадила мештане Јарсенова, јер знају да је Саша И. више од 10 година провео у затвору због убиства, а иза решетака је био и због препродаје дроге. Питање је, онако успут, да ли се у комшилук тек тако иде са ножем у џепу.

Већ сутрадан су се огласили и службеници Центра за социјални рад у Лесковцу, истичући да је Гордана свог невенчаног супруга у неколико наврата пријављивала због насиља, последњи пут прошле године, али је одустајала од гоњења сваки пут када би поступак био покренут.

Ако овај случај подсећа на неке од оних који се често помену у извештајима после страдања жена, пре свега због одустајања од поступка којим би насилник завршио на робији, убиство комшинице у Панчеву очигледно је тренутак непредвидивих околности. После свих ружних речи и псовки, он је „одлучио да је доста” и латио се ножа.

„Припадници Министарства унутрашњих послова ухапсили су Д. Д. (64) због сумње да је јуче пре подне у панчевачкој Улици Драгутина Илкића Бирте ножем избо комшиницу Ј. С. (77), која је од повреда преминула”, наводи се у званичном саопштењу. Оно што су друге комшије после свега рекле јесте да су се Д. Д. и Ј. С. посвађали, а да је „ухапшени важио за мирног човека који никад није био у сукобу са законом”.

У Министарству за бригу о породици и демографију истичу да је насиље у породици сложен социолошки, психолошки, медицински и правни феномен, због чега се борба на његовом спречавању и кажњавању мора сагледавати кроз призму учешћа целокупног друштва и мултисекторског приступа институција – у којима су центри за социјални рад само једна карика у низу, а надлежно тужилаштво координира у поступцима по пријавама за насиље у породици.

Дакле, јасно је: нити могу сами, појединачно, много да ураде надлежни из центара за социјални рад, а ни полиција, јер када дођу на увиђај ту више помоћи нема. Заједно ипак могу, чини се, али никако да почну да удружени раде социјални радници, полиција, тужилаштво и суд. Вратимо ли се на случај жене која је страдала у Јарсенову код Лесковца и која је одустајала од поступка за кажњавање насилника с којим је живела, надлежне социјалне службе су одмах појасниле да су били вољне да јој помогну. Али несрећна жена је била неодлучна.

Највећи број жена које су постале жртве породичног или партнерског насиља не пријављују насилника из страха од његове освете. Половина оних које су биле у прилици да се изјасне у најновијем истраживању поверенице за заштиту равноправности и Програма Уједињених нација за развој у Србији (УНДП), урађеном на нешто више од хиљаду испитаница, истицале су да их је било срамота да пријаве агресију коју трпе, као и чињеницу да немају где да оду. Сигурне куће су за већину недостижне, а нажалост забележено је и да се жене и по осам пута враћају насилнику, и то углавном плате главом.

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић истицала је више пута да жене у последњих неколико година породично и партнерско насиље више пријављују – пре свега захваљујући доношењу важних закона и прописа, међу којима је и ратификовање Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама, као и доношењу Закона о заштити од насиља у породици.

Породично насиље погађа све жене, без обзира на њихов образовни или социјални статус, рекла је недавно министарка правде Маја Поповић, која је коментаришући фемицид у Србији истакла да постоји раскорак између великог броја пријава насиља и мали број осуђујућих пресуда.

„Морамо охрабрити жене да истрају у судском процесу и поднесу све доказе које имају против насилника, како би он био осуђен. Иако статистика говори да сваке године између 20 и 30 жена бива убијено у породичном или партнерском насиљу, велики број њих је и спасен захваљујући адекватној реакцији државе – током 2022. године продужено је више од 20.000 хитних мера заштите жртве и израђено 19.017 планова заштите жртве, а од 2017, то јест од почетка примене Закона о спречавању породичног насиља па до почетка ове године изречено је 103.864 хитне мере. Више од хиљаду представника правосудног система било је на обуци и специјализованој едукацији о превенцији породичног насиља”, закључила је министарка правде.