Равноправност у сенци религије

ИНТЕРВЈУ
Управо повучена из књижара у нас, књига „Драгуљ Медине” америчке списатељице Шери Џонс изнела је на видело једну од највећих загонетки:у којој мери вера допушта равноправност полова и да ли су жене, упркос правно-политичком изједначавању у савременом свету, и даље у сенци мушкараца.

Појаву је недавноу међународном часопису „Политикологија религије”, првом те врсте у свету (издавач Центар за проучавање религије и верску толеранцију у Београду), разматрао главни уредник проф. др Мирољуб Јевтић, који је дотично научноистраживачко подручје на Факултету политичких наука утемељио још 1993.године.

Откуда громогласна повика на књигу „Драгуљ Медине” коју је мало ко прочитао?

За муслимане Мухамедове супруге спадају у најпоштованија створења, чак их сматрају својим мајкама. Мислим да је то довољно да се схвати зашто је дошло до оваквих повика. То би било исто као када би вам неко опсовао мајку.

Да ли сте очекивали толики излив незадовољства? Какав је, уопште, положај жене у исламу?

Свакако сам очекивао. Да је издавач био опрезнији, сетио би се шта је изазвао Салман Ружди и потражио би савет. Да ме је неко питао, као политиколога религије, скренуо бих му пажњу у шта се упушта. Положај жене у исламу, иначе, зависи од тачке гледишта. Ако га посматрате очима муслиманке, суочићете се с чињеницом да огроман број беспоговорно прихвата положај који им одређује исламско право (фикх). Зато у исламском свету нигде нема масовних покрета жена за права онако како их виде западњаци, а огромно мноштво их на Западу живи на истоветан начин као у ма којој исламској земљи. И не траже права која им зајемчује тамошњи секуларни поредак.

Све велике религије су вековима потискивале жену из друштвеног (јавног) живота у корист мушкарца. Има ли икаквих назнака да се нешто мења?

То тако изгледа с тачке гледишта секуларизованог човека 21. века. Али узмимо православље: где је забележено да су се жене у средњовековној Србији буниле противположаја који се, с данашњег гледишта, чини подређеним у односу на мушкарце. Много тога се променило у складу са секуларним тежњама. Обратите, међутим, пажњу на средине у којимасе обнавља религија, а не само религијска традиција лишена вере. Видите да жене које у то верују изнова прихватају све што се некима чини непримереним 21. веку.

Исходиште родне равноправности, на којој се темељи савремени друштвени поредак, налази се у хришћанству. Зашто је под окриљем Христовог учења жена и даље неравноправна?

Није тачно да је исходиште родне равноправности, како је схвата модерни женски покрет, у хришћанству. Она је настала у секуларнимне хришћанским покретима. Према томе, друштва у којима се говори о родној неравноправности јесу секуларна и нису хришћанска, осим у традиционалном смислу. И та неравноправност, како је схватају заговорници једнакости полова, није последица Христовог учења које није владајућа идеологија у тим заједницама.

У чему су погрешили француски просветитељи? Смеју ли свештеници да се уплићу у политику, културу, науку?

У вези с религијом омашили су у свему битном. Најкрупнија погрешка јесте да је религија последица неписмености и економске неразвијености, а да ће са ишчезавањем обенестати религија.Време их је оповргло. Став да свештеници не смеју да се мешају у политику је, с једне стране, идеолошки, а с друге је последица непознавања религије. Пре свега, они су део друштва као рибари или фудбалери,зато имају право и потребу да се баве свиме што их се тиче, а то је и политика. Политиком се бави свако ко има интереса, а верске заједнице то посебно чине јер од ње зависи много тога штоих се непосредно тиче. Уверење да религија и политика не треба да се мешају најизразитијеје у хришћанству, и то је последица Исусовог става: Богу божије, а цару царево. Остале религије нису такве, политика је уткана у учење и хиндуизма, и јудаизма, и ислама, и шинтоизма. Када бисте припадницима ове четири религије забранили да се баве политком, то значи да бисте имзабранили исповедање вере. Тако нешто се понекад дешава, зато религије организују отпор.