Прижељкујемо више добрих вести

Сведоци смо загађења јавне сцене, глобално, сваком врстом насиља – од политичког, преко криминала и рата, до вербалног – и тешко је отети се утиску да је на делу пажљиво и планирано усмерена трајна акција навикавања становништва на сваку врсту агресије, као на нормалну атмосферу савременог света. А потом увек наступају простодушно чуђење и негодовање због повремених неконтролисаних испада на јавним местима или гнусних злочина – породичних, криминалних, психопатолошких.

Многи медији, у трци за новим узбуђењима и тиражом, неретко баш од патолошких испада испредају зле бајке овог времена. А за то исто време у градовима, као „леглу порока”, радници су можда подигли стотинак нових спратова и станова, неки су засадили мале шуме у парковима, а лекари сложеним операцијама спасли животе бар десетине тешко оболелих пацијената и породили жене које су носиле ризичне трудноће. О томе нећемо моћи да читамо, јер је глобални тренд „неговање” очајања, уз уништење вере у људе, доброту, самарићанство, у религију...

Погледајмо само последњу страну наше омиљене „Политике” где се презентирају фотографије представљеног телевизијског филмског програма. На тим фотографијама, а филмови су углавном амерички, актери често држе уперен пиштољ или аутомат. И никоме не пада на ум релативно лака интервенција, друштва, државе – да уз сву толеранцију и слободу изражавања, бар уведе високе порезе за приказивање на телевизији таквих филмова који трују друштвену и породичну атмосферу и лоше утичу на одрастање младих. Све због бриге за слободу избора. Али где је слобода од наметнуте толеранције према свакодневном злу? Равнодушност је понекад најопасније нечињење.

Нека личи на лакировку, нека личи на стара времена наивног социјализма и никад немогућег комунизма, али прижељкујемо више вести о добрим делима, о самарићанству и гестовима добрих људи, свакодневно. Знамо, сви их познајемо, да је та ћутећа, дискретна већина оно што је наш народ. И сваки народ ове слуђене планете.

Др Љубомир Прелић,
Београд