Генерал бије битку против вируса

Професор Владислав Степић је био ратни хирург, део радног века провео је као трупни лекар у гарнизону Куманово, сада у Северној Македонији, 33 године је био хирург на ВМА у Београду. Прошао је четири специјализације: општу, васкуларну, кардијалну и грудну хирургију. Знајући да медицинска истраживања увек нуде нешто ново, генерал професор Исидор Папо му је својевремено као младом лекару давао задатке да проучи стручну литературу у вези с неким хируршким проблемом и реферише му.

Да ли би од оваквог искусног стручњака саговорник очекивао интересантна предавања и књиге о вирусима, којима приписује кривицу за настанак тешких болести? Почев од кардиоваскуларних, онколошких до психијатријских. Вероватно не, али доктор Влада како га ословљавају пријатељи, поштоваоци онога чиме се сада бави, одавно je „побегао” од свих очекивања. Чак је и у школску клупу сео већ са четири године, а не са седам како би се очекивало. Недавно је завршио књигу „Пут до самоисцељења” посвећену имунитету, главном штиту од свих здравствених проблема, а пре свега начину да се отпорност организма очува и поврати. И већ спрема допуњено издање.

„Нема времена” да мирује, јер често путује што због задовољства, као недавно у Мексико, или држања предавања у Бечу. Ипак, не пропушта прилику да се кад год може дружи са својом ловачком екипом у предворју Ђердапа, како воли да каже за свој родни Клокочевац, и провери служи ли их „око соколово”. Или сам забаци удицу и пеца.

Ипак, Ускрс и празнични дани били су резервисани за фамилијарно окупљање с три млађе сестре, децом и унуцима. Поносан је на своје синове лекаре, Дејан је специјалиста опште хирургије у Дубаију, Ненад пластичне хирургије у Београду на ВМА и већ имају наследнике, јер и унук као пластични хирург наставља дедино опредељење, а и његова девојка је дерматолог.…

– Током каријере суочавао сам се с различитим изазовима, стално размишљајући како да више помогнем онима чије су здравље и живот зависили од мене. Дошао сам тако из рата с много питања, пре свега о повредама из ватреног оружја и експлозивних средстава, постављао сам их мојим учитељима, али нисам добијао одговоре. На неки начин морао сам да будем самоук, налазио нова решења за ратне повреде и стално сазнавао нешто ново. Ми са ВМА могли смо да преузмемо по 200 страна из научних радова, ја сам користио прилику да то радим на име оних колега који нису хтели да их читају да бих богатио своје знање – открива „малу тајну” професор Степић.

– Вирусне и бактеријске инфекције проучавао сам из литературе за интернисте. Знао сам да у трупи разликујем вирусну од бактеријске пнеумоније и кад сам радећи у Куманову на почетку каријере слао пацијенте у Скопље колеге су биле пријатно изненађене мојом дијагностиком. Увек сам се интересовао за решења која би помогла да се нешто неразјашњено растумачи. Тако и када се појавио ковид 19. У суштини схватио сам још пре тога да све хроничне болести, аутоимуне и психијатријска обољења су последица деловања вируса, то јест вирусних инфекција – уверава наш саговорник, тврдећи да су нам вируси „додељени” да би се хранили по нас штетним материјама у виду хормона стреса и отрова и чували нам здравље. И они су то радили док није започела индустријска револуција. Од парне машине за човека и његово здравље ствари су кренуле низбрдо.

– Изгубили смо самоисцелитељске способности људског организма због начина живота који је пао под утицај нежељених последица вртоглавог технолошког развоја. Видело се то кроз пораст кардиоваскуларних, малигних и обољења из групе аутоимуних болести. А оно што је лекаре збуњивало јесу психијатријска обољења, од меланхолије и депресије све до психоза, за које су исто криви вируси – напомиње доктор Степић, додајући и јонизујуће зрачење као последицу коришћења силних савремених апарата.

– Сматрам, рецимо, да и хемија коју садрже шминка и боје за косу може да угрози здравље жене. Моја супруга је била фарбана плавуша и мислим да је алуминијум у хемикалијама које је користила допринео алцхајмеру од кога је умрла. Прво моје сазнање о овој болести било је да је у мозгу умрлих у САД аутопсијом установљена велика количина алуминијума, али друга истраживања која сам проучавао говоре да алцхајмер изазивају херпес зостер и хламидија пнеумоније – упозорава искусни лекар.

Да се прича о врхунском хирургу са ВМА не би преточила у научни поглед на грозне вирусе, само да укратко аматерски препричамо Степићеве речи како нам вируси „кваре” пре свега крвне судове. Изазвани акутном инфекцијом они оштећују ендотел капилара и доводе до ломљења тромбоцита, док се у великим крвним судовима истовремено таложи холестерол, а на оштећеним местима лепе се атеросклеротични плакови. Дакле, не баш здрава ситуација, која би могла да се заврши инфарктом или можданим ударом. Професор Степић ће се ослонити на класичну медицину.

– Мислим да је моја алопатска медицина којом сам се деценијама бавио моћна за акутна стања, омогућава да, на пример, неко ко је доживео инфаркт стентом буде спасен, да његов миокард не страда. Озбиљна повреда и прелом се не лече травкама, али када се санира проблем, поготово ако се види да ће постати хронична болест, мислим да може да помогне комплементарна медицина, која није у опсегу званичне. Значи и суплементи – због хране сиромашне важним састојцима, а и зато што су биљке ту да чисте организам и успостављају равнотежу у њему. Уосталом и СЗО је објавила да је од 1950. до 2000. за 30 процената опала количина минерала и витамина у нашим намирницама – упозорава професор Степић.

И помиње необично сазнање.

– Америчко удружење лекара, 47 година пошто им је Лајнус Полинг на то указивао, 2002. године усвојило је закључак да би због здравља људи требало да свакодневно користе витамине, минерале и лековито биље. Интересантан је податак да половина америчких лекара узима суплементе, али их само њих 30 одсто препоручује и пацијентима – преноси др Степић своја сазнања и каже да је витамин Це са флавоноидима врло користан додатак исхрани. За истраживање овог витамина Полинг, иако несхваћен од фармацеута, био је двоструки нобеловац. Помиње професор Степић и оне додатке који су током пандемије ковида 19 ушли у наше кућне апотеке, почев од витамина Д.

Али, иако је спреман да о лечењу говори сатима, обрадовало га је питање када је одлучио да постане лекар. То га је вратило у родни Клокочевац, у који и данас радо иде. А и у тешка времена када се школовао и готово као дечак одлучивао о врло озбиљним стварима. Договарајући се пре свега с мајком Станом.

– У једанаестој години рекао сам својима да ћу бити лекар. Живели смо у селу на раскрсници путева, мој отац је био занатлија, ћурчија. У школу сам кренуо с  мојом другарицом, вршњакињом, још као четворогодишњак, „да будемо негде” јер сам био миран и нисам сметао другима. И тако сам ја у наредне две одслушао све градиво за ђаке. Када сам са шест година стварно пошао у школу, мени је искрено то била забава и игра, другарима сам писао домаће задатке, они мене заузврат носили „на кркаче”, давали ми јабуке – подсећа професор Степић, који је без сумње од малих ногу желео да зна више и да се усавршава.

И ту сад стижемо до новог изазова. Да скратимо необичну докторову животну причу коју је између осталих књижевница Марија Шимоковић „спаковала” у књигу. Школовао се с много муке, али да није био од речи, да није остварио оно што је обећао себи и пре свега мајци, да није био упоран и вредан, тешко да би изградио каријеру по којој су га приметили у ондашњем Генералштабу државни секретар Никола Љубичић и начелник Виктор Бубањ.

Завршио је основну школу, пошао у нижу гимназију у Доњем Милановцу.

– Мој идол у то доба био је лекар и изузетан хуманиста Милан Глигоријевић Буце. Био је каплар солунац, учесник Балканског, Великог и Другог светског рата, француски ђак који је у Паризу завршио студије агрономије, шумарства и медицине и био врсан лекар за оно време, помагао људима у поречком срезу у свим ситуацијама, здравствено их просвећивао. Мени као дечаку било је најважније да је он имао чезе с коњем да би свуда стизао, до удаљених болесника дању и ноћу, а ја сам маштао да моју баку на вашар возим чезама. А како да имам чезе него да будем лекар као Буце – смеје се наш саговорник својим дечачким сновима.

Пут је водио до Бора, да би отац радио у руднику, а он се школовао.

– До Бора најпре кренемо мајка и ја преко планина, брда, висоравни и долина, између Дели Јована, Великог крша и Стола, у четири ујутру и стигнемо у осам увече. Око 40 километара пешачког хода. За мене је Бор био као Лас Вегас, тако осветљен, јер не заборавите, ја сам до тада учио уз петролејку, дрвеном кашиком јео, спавао на рогози с трупцем од букве под главом. Размишљам пре свега како да наставим школовање за које у Милановцу нисам имао услове јер нисмо могли да плаћамо мој смештај. Исте вечери предложим родитељима да останемо у Бору да бих ја завршио гимназију, да се он запосли у руднику, да ћу ја завршити медицину, саградити нову кућу у селу да има услове као у граду. Седамдесетих година обећање сам испунио, а од те дванаесте године стално сам водио рачуна о својој породици, родитељима и моје три млађе сестре и њиховим породицама и тако је остало до данас – поносно каже професор Владислав Степић.

– У Бору смо имали смештај за самце, четворица колега и мој отац, а на том једном његовом кревету спавали смо мајка, сестра, отац и ја попречке, а ноге су нам биле на клупи поред и три месеца за јело смо имали само хлеб и пошећерену воду. Недељни ручак нам је био сатараш с једним јајетом који сам припремао на лиму ослоњеном на две цигле. Онда смо се преселили у неку кућицу у близини, и тако сам ја без купатила, тоалета и воде, а за оно најосновније сам је доносио 300 метара одатле, завршио гимназију. Опет као најбољи ђак, али не добијем стипендију јер је борски рудник плаћао некима пре мене студирање, нису ништа урадили па су проценили да бих и ја био као ти мангупи – доживео је разочарење амбициозни дечак. 

Углавном му је отац слао трећину прихода, после прве године добио је стипендију и доспео у групу по успеху „јачих” студената којима су наменили да се баве атомском медицином, јер је АБХ управа основала један тим, састављен од биолога, хемичара, математичара, лекара који ће се бавити атомском физиком и свим у вези с тим.

И тако је касније стигао до професора Папа, постао главни хирург на ВМА и у Војсци Југославије, начелник Одељења за кардијалну и грудну хирургију. Људи му и сада верују када им говори како да живе здравије, долазе на његова предавања и једино сумњичаво врте главом када каже да је рођен у јануару 1939. године. Не би му дали више од седамдесет. Изгледа да ту своју битку против вируса успешно бије.

У хирургији је битна добра одлука

Проф. др сц. Владислав Степић главни је аутор „Ратне хирургије” у којој је изнео искуства стечена у збрињавању повређених у рату на простору бивше СФРЈ. Један је од коаутора „Ургентне хирургије”, а филм који је снимио о спасавању повређених у рату методом аутотрансфузије приказиван је широм света.

– Лагано сам улазио у хирургију радећи ситније интервенције, а пресудна је била подршка професора Марјана Бервара. Он је обучио вероватно највише хирурга на ВМА, међу њима и доста цивила. Постулате које нам је предочио и данас су без премца. Мени је помогао да схватим да је у хирургији битно одлучити добро, кад је одлука добра после свако може да уради шта је неопходно да се она спроведе у дело. Мене је из опште хирургије на кардиохирургију потом усмерио професор Исидор Папо, дајући ми неке задатке током студија јер се бавио дечјим срчаним манама – сећа се професор Степић.