Жр­тве НА­ТО-а у Му­ри­ну ни­су за­бо­ра­вље­не

Од на­шег до­пи­сни­ка

Под­го­ри­ца – Мо­жда се по­не­што чо­ве­ку и да опро­сти­ти, али га ту­га ни­ка­да не на­пу­шта кад му из за­гр­ља­ја от­ме­те ско­ро тек ро­ђе­ну де­цу, она­ко сви­ре­по ка­ко је у Му­ри­ну, ва­ро­ши­ци на се­ве­ру Цр­не Го­ре, ог­њем НА­ТО зло­чи­на­ца спр­же­но шест ци­ви­ла, ме­ђу њи­ма тро­је де­це. Тај тра­гич­ни 30. април 1999. го­ди­не ушао је у исто­ри­ју, као стра­шни суд кад су де­ца стра­да­ла док су се без­бри­жно игра­ла, од­ла­зи­ла у шко­лу и вра­ћа­ла се у за­гр­љај сво­јим ро­ди­те­љи­ма. Тог коб­ног да­на у за­гр­љај ро­ди­те­љи­ма, бра­ћи и се­стра­ма ни­су се вра­ти­ли: че­тр­на­е­сто­го­ди­шњи Ми­ро­слав Кне­же­вић, три­на­е­сто­го­ди­шња Оли­ве­ра Мак­си­мо­вић, де­ве­то­го­ди­шња Ју­ли­ја Бру­дар, а нај­ми­ли­ји су уза­луд че­ка­ли Ву­ки­ћа Ву­ле­ти­ћа, Мил­ку Ко­ча­но­вић и Ма­ној­ла Ко­ма­ти­ну. Од истих бом­би та­да је по­вре­ђе­но и де­се­так жи­те­ља овог кра­ја.

По­крај Спо­мен-че­сме, оки­ће­не спо­мен-пло­ча­ма с фо­то­гра­фи­ја­ма и име­ни­ма, сва­ке го­ди­не, па и ове, од­ра­жа­ва­ју се мо­ле­бан и пе­снич­ки по­мен у знак се­ћа­ња на не­ви­не жр­тве зло­чи­нач­ке НА­ТО агре­си­је, ко­је ор­га­ни­зу­ју Епар­хи­ја бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ка, Ме­сна за­јед­ни­ца Му­ри­но, Срп­ски на­ци­о­нал­ни са­вет Цр­не Го­ре и по­ро­ди­це стра­да­лих.

По­ру­ка ско­ро свих уче­сни­ка овог по­ме­на ту­ге је да се ни­ка­да не за­бо­ра­ви НА­ТО зло­чин и да са­мо је­дин­ство на­ро­да мо­же одо­ле­ти свим на­сил­ни­ци­ма и по­ро­бљи­ва­чи­ма. На­кон па­да Цр­не Го­ре у за­гр­љај НА­ТО-а, на­род се у Му­ри­ну и да­ље са­би­ра над жр­тва­ма, мо­ле­ћи за пра­шта­ње се­ни стра­да­ле де­це и оста­лих жр­та­ва.

„Ов­де, на овом ме­сту веч­не ту­ге, пла­че­мо за на­шим не­ви­ним стра­дал­ни­ци­ма, де­цом на­шом, за њи­хо­ве ду­ше мо­ли­тве­но па­ли­мо све­ће, али и за ду­ше свих оних хи­ља­да му­че­ни­ка из ре­до­ва и на­шег и дру­гих на­ро­да ко­ји су стра­да­ли то­ком ове не­за­пам­ће­не агре­си­је сил­ни­ка из НА­ТО-а”, ка­же за „По­ли­ти­ку” пред­сед­ник Срп­ског на­ци­о­нал­ног са­ве­за др Мом­чи­ло Вук­са­но­вић.

Ис­ти­че да Срп­ски на­ци­о­нал­ни са­вет свих ових го­ди­на, на ме­сту стра­да­ња не­ви­не де­це и ци­ви­ла у Му­ри­ну и с Бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ком епар­хи­јом, не до­зво­ља­ва да сен­ка за­бо­ра­ва пад­не на стра­дал­ни­ке, „јер се се­ћа­мо и мо­ли­мо за све оне ко­је је звер­ски по­био НА­ТО ди­љем Ср­би­је”.

„За­вр­ше­так 20. ве­ка је обе­ле­жи­ла агре­си­ја на срп­ске зе­мље и оне где жи­ви ве­ћин­ски срп­ски, од­но­сно пра­во­слав­ни на­род. На­род је сме­нио ону три­де­се­то­го­ди­шњу власт ко­ја је не пи­та­ју­ћи сво­је гра­ђа­не уве­ла Цр­ну Го­ру у НА­ТО, а да при­том ни­је чу­ла ни реч из­ви­ње­ња за све жр­тве и звер­ства ко­ја су по­чи­ни­ли за­јед­нич­кој др­жа­ви Ср­би­ји и Цр­ној Го­ри. И ова но­ва власт се за­кли­ње да ће тој ар­ма­ди бес­пре­кор­но слу­жи­ти”, кон­ста­ту­је Вук­са­но­вић.