Лора Хоуп је дневно превијала и по 500 рањеника

Просечан Аустралијанац Први светски рат доживљава искључиво кроз догађаје на Галипољу и Западном фронту. О Србији из тог времена не знају готово ништа. Могу се чути и питања попут оног – на чијој страни сте били. Али, та прилично мутна слика у земљи кенгура о улози Србије у Великом рату полако добија јасније обрисе. На то је знатно утицао Бојан Пајић, војни историчар, дипломата и бизнисмен у пензији, који живи у Мелбурну.

– Везе Аустралије и Србије у Првом светском рату знатно су дубље него што је то до сада било познато. То је прича која још није испричана у целости, јер и даље сазнајемо нове детаље – објашњава Пајић, који је у Београд дошао због промоције своје књиге „Аустралијанци са Србима у Првом светском рату”.

Према његовим речима, око 1.500 Аустралијанаца директно је или посредно било повезано са ратним напорима Србије. Први од њих срели су се са Србима крајем 1914. године, у време Колубарске битке. Они, односно оне, помажу у збрињавању рањеника, а потом и у борби против тифуса.

– Када је почео Први светски рат, велики број жена се пријавио да помогне британској војсци. У Лондону су одлучили да не желе жене у рату, због чега су многе од њих помоћ понудиле Француској, Белгији, Русији и Србији. Све те земље су прихватиле помоћ, а у случају Србије британска влада, Црвени крст и разне добротворне организације (попут Српског потпорног фонда из Лондона, Болнице шкотских жена за службу у иностранству, Комитета за помоћ рањеним савезницима) шаљу материјал и људство – каже Пајић за „Политику”.

Тако у Србију стижу супружници Чарлс и Лора Хоуп. Обоје лекари у добровољној болници шкотских жена у Врњачкој Бањи. Њихово сведочење је потресно. Лора Хоуп је писала да су „три артиљеријска хангара испуњена болничким постељама, а у некима леже по три рањеника”. Она је у дану превијала и по 500 рањеника. Сведочи да су неки рањеници болницу напустили без цокула – у болничким папучама.

Бојан Пајић (Фото М. Лакић)

У болници у Врњачкој Бањи служила је и медицинска сестра Етел Гилиган из Џилонга у држави Викторија. Она је остала са рањеницима до доласка Аустроугара. Одликована је Крстом милосрђа Краљевине Србије. А Олив Кинг, која је службовала у једној од болница шкотских жена, прикључила се српској војсци као возач санитета. Одликована је за храброст и ревносну службу. Она је забележила: „Сирота малена Србија. Душа ме боли због ње и њеног храброг народа. Заиста сам напорно радила током тих првих недеља инвазије и ретко би се дешавало да ми очи не буду пуне суза.”

Аустралијанци су се 1915. године борили код Костурна, у данашњој Северној Македонији. У редовима 10. британске дивизије покушали су да задрже отворен коридор за везу Србије са Грчком, пре велике офанзиве Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Затим, шест аустралијских разарача је учествовало у противподморничкој борби на Медитерану. Они су пратили конвоје са војницима и потрепштинама за фронт. Такође су учествовали у блокади Јадрана, а један разарач је бомбардовао Драч, када је почела офанзива за пробој Солунског фронта.

Аустралијанци и Новозеланђани лечили су Србе у британским војним болницама. Британци и Французи су, подсетимо, обезбедили по хиљаду кревета за рањене Србе. Једна болница са особљем из Аустралије налазила се у залеђу Треће српске армије. Та болница се после пробоја Солунског фронта преселила у Врање. Део особља је наставио за Београд, где су остали до 1919. године. Поједине медицинске сестре имале су само 19 година и остала су њихова сведочанства о потресним догађајима чији су били сведоци. Увек су спомињале храброст и доброту Срба.

Србија је током рата одликовала 154 држављанина Аустралије и Новог Зеланда. Интересантно је напоменути да је из Аустралије стигла и група добровољаца пореклом из овог дела Европе, које је у Солуну дочекао регент Александар. Међу њима је било најмање Срба, углавном су то били Далматинци и Црногорци и нешто Чеха, који су се одазвали позиву да помогну словенску браћу. Неки од њих су након рата остали у Краљевини СХС, док се један део вратио у Аустралију и на Нови Зеланд.