Уметнички дијалог

Ковин – Колеге, професори и сарадници одсека Примењено вајарство Факултета примењених уметности у Београду, представљају се до краја априла у Галерији Центра за културу Ковин, изложбом „Свакодневни дијалог”. Идеја о заједничком наступу 11 аутора потекла је из међусобних утицаја који се свакодневно остварују између њих. Тако су се под кровом ковинског центра нашли радови Дејана Тривунца, Јулијане Протић, Милоша Раденковића, Милице Црнобрња Вукадиновић, Вукашина Миловића, Ненада Вацића, Николе Марковића, Татјане Каравелић, Марка Вукше, Марка Црнобрње и Марка Вучковића, све уметници различите стваралачке оријентације.

– Поставка „Свакодневни дијалог” описује разговор уметника кроз уметничко испољавање тродимензионалног приказивања ствари, односно скулптура које свако од уметника приказује. Нас колеге повезује једна различитост у одабиру материјала, различитост у поетици, а имамо заједничко управо тај уметнички дијалог који водимо свакодневно на факултету – објашњава вајар, проф. Милош Раденковић, док Јулијана Протић, учесница и аутор текста каталога, подвлачи да су изложени вајарски радови аутора који се представљају различитим и аутентичним ликовним изразом, естетским и технолошким решењима, као својеврсним дијалогом о феномену, одређености, извору и исходишту битних својстава скулптуре, цртежа и слике, њихових техничких извођења и уметности уопште.

Она наводи примере скулптура од камена Дејана Тривунца, које уводе у свет магичне предметности, заустављених, у тренутку „замрзнутих” призора одложених и заборављених ствари, мисли и емоција. Кадрирани монохроматски изводи унутрашњих стања и збивања, на цртежима, претварају апстрактан предео нигдине у органски опипљиву материју која пулсира и уједно и привлачи у себе, а и може да се шири неограничено.

– Моје скулптуре су од полимерних материјала у комбинацији са мермерним гранулатом, геометризовани и неодређени облици развијени репетицијом, редуковане, прочишћене форме које нису фигуративне, али призивају асоцијацију телесног, чулности, интимности и одсуства истог. Евоцирају женско тело, место женског. Оне су репрезенти дуалистичког односа нежног и чврстог, суптилног и бруталног, баналности материјала и рафинираности перцепције – каже Јулијана Протић.

Скулптуре од метала Николе Марковића су еквилибријум артифицијелне форме високоуглачаних површина метала и њеног, изложеног погледу, средишта препуног металних купастих шиљкова, који као да расту таложењем или капљу са зидова утробе скулптуре. Свака је масивна и монументална у изразу целина, настала репетицијом/спајањем неколико истоветних, или сличних делова, са средишњим перфорираним местом, па се јавља дилема да ли је облик тек у настајању или је у разградњи. Супротстављеност спољашње геометризоване редуковане форме са унутрашњим врелом аморфних, „случајно” насталих рељефа усмерава перцепцију на симболичку раван Тајне, као стваралачког и животворног мотива битисања.

Вајар, Марко Вучковић, како се наводи, ствара скулптуре које су метафоричан приказ уметниковог размишљања о идеалним системима функционисања који се надовезују на природне процесе, и идеалним склоповима. Асоцијативно, позивају на традиционални приступ и чврсте скулпторске форме, али идеја и тежња је да се сједињавањем са савременим елементима и техникама створи ново и неочекивано јединство и доживљај.