Мајчино писмо.

Војо сине,

...Време и прилике веома су озбиљни. Лако може све на лепо проћи, али ако Бог рекне и мора се напред, онда знаш шта те чека. Чека те врло светла дужност, чека те слава у сваком погледу, било да паднеш за отаџбину, било да се часно, али само часно вратиш. Ти ћеш потпуно појмити шта је то часност. Био си увек хладан и одмерен, такав треба и тамо да будеш. Веле људи да је првога дана помало узбуђења, а после настане потпуна равнодушност. Тебе и првога дана треба та равнодушност да не напушта.

Једном се мре, представи ти себи слику – да си ведрим челом био свуд, свуда као челик, свуда гледао равнодушно страшној смрти у очи, па или-или. Ти знаш да је срце твоје мајке веома трошно, ти знаш шта би мене сатрло, а шта би ми срце окрепило и крила му дало. Према томе се владај. Твоја ће се мајка као и до сада Богу молити да те сачува, мајчина душа ће своје чедо да прати и штити, не толико од куршума, колико од нечасности и рђава пријатељска утицаја. Ја ти не могу све да наређам, знам само да треба да будеш храбар. Нас све здраве остављаш. О томе не брини. Само о себи води рачуна, а ја ћу се молити Богу, колико да те чува, три пута више да ти храбрости и частољубља поклони. Прими много и много поздрава од свију (иако сви спавају). Највише те поздравља твоја до сада срећна Мајка, пише Босиљка Боса Павловић, сину, пуковнику Војиславу Ст. Павловићу у писму нађеном међу хартијама у војничком сандуку, после његове смрти. О писму је забелешку оставио Миленко Стојановић у примерку листа „Политика” од 14. априла 1929. године, када је Босиљка починула. Њу описује као једну од оних старих српских жена које не само да су целог живота носиле народну српску ношњу него су уистину волеле свој народ и у оданости и служби отаџбини васпитавале своју децу.

„У ратове за ослобођење и независност ова мајка није испраћала своју децу (а имала је пет синова и једну кћер) сузама и страхом, већ их је матерински саветовала да чувају своје име и част. Ипак, као свака мајка, желела да јој се син жив врати из рата, али само светла, неокаљана образа, јер су част и дужност према земљи за њу су биле вредности важније од живота”, истакао је аутор чланка. Наводи и да је Босиљка пореклом била од најстарије кћери вожда Карађорђа, Саве, и баба чувене сликарке Милене Павловић Барили, а о каквом је родољубљу васпитавала своју децу, показује и да је њена кћи Даница, Миленина мајка, поклонила својим суграђанина целокупну збирку слика велике сликарке и родну кућу у Пожаревцу, подсећа Стојановић и наводи да, мајка сина, из Великог рата, није дочекала. Пуковник Војислав Ст. Павловић погинуо је на Солунском фронту, приликом једног опасног извиђања у које није морао ићи.

Али баш зато што је знао да је то извиђање опасно, он није хтео неког другог да одреди, већ је лично пошао и тако себе изложио смртној опасности, напомиње Стојановић, те даље наводи да су његовом погребу присуствовали и представници савезничких мисија, а његову сабљу, као симбол великог јунака, однели за један од својих музеја да је показују и причају о јунаштву и жртвама наших бораца на Солунском фронту.

Одали су му признање не само званична лица армије, него и његови саборци, војници и официри, који су били највише тужни и жалосни, јер су свога старешину и ценили и волели. То што се није од њих одвајао још од балканских ратова, већ је све време проводио у рову, у првој борбеној линији делећи све тешкоће, патње и опасности са обичним борцима, они су високо ценили, и признавали пуковнику Павловићу, да је стварни јунак и истински родољуб, написао је Миленко Стојановић, а пренела „Политика” 1929. године.