Мајалос – претеча првомајског уранка

Панчево – Обичај да се са лепим данима, за празнике, а и „овако”, крене у природу, није патент новог доба. Још су наши стари пре више од века знали да је у природи најлепше провести слободно време, па су тако Панчевци сваког пролећа упражњавали мајалос. То је подразумевало одлазак у најближу зелену оазу и забаву на отвореном. Ишло се у панчевачку, старчевачку, или како су је још звали, војловачку шуму. О мајалосу, претечи ђурђевданског уранка и касније првомајског уранка, забелешку је оставио хроничар Гига Стојнов у књизи завичајних тема „Записи старог Панчевца”.

„Пре Првог светског рата, све школе, друштва и установе приређивале су мајалос у панчевачкој шуми. Ти мајалошти су били празници када се ишло у природу са пуним корпама јела и пића и тамо се целог дана играло, певало, веселило и изводиле разне шале и вештине, како се ко за што припремио”, пише Стојанов о врсти пикника са забавом, који би могао бити пандан данашњој прослави Међународног празника рада. Ипак, у односу на данашњу праксу, мајалос се није сводио на пуко роштиљање, већ су се људи свечано облачили, а програм је осмишљаван и припреман недељама раније. Један мајалос на ободу Панчева, Стојнов потанко описује, а прича из те 1912. године почиње игроказ – имитацијом времешног сељака, у изведви мештанина, трговачког помоћника, Аце Златковића, касније првака Народног позоришта у Београду.

Онако сељачки обучен и маскиран, почео би: „Када ти оно дође са села у варош што сам ти се нагледао чуда, е то је за причу...” И онда је причао тако духовито о догађајима у Панчеву, да су се сви слатко смејали и расположено га поздрављали испијајући чаше у његово здравље. Јоца Симовић, звани Аустрија, помоћник код Д. П. Ранисављевића, да је отишао у глумце, био би велики комичар, наставља Гига, за ову прилику је извео Змајевог „Циганин фали свога коња”. Обучен као Циганин са бичем у руци, песми је додавао и неке циганске речи и, наравно, изазивао буру смеха”, стоји у његовом опису програма.

     Нашао се ту и композитор Ђура Суботић који је извео своје другове гимнастичаре у белим мајицама и са џокејским капама. Они су изводили вежбе уз свирку тамбурашког збора на Ђурину музику, али је највеће дивљење код публике изазвао Бранко Димитријевић Бумбар, помоћник код „Деде Мите” и најјачи човек у Панчеву. Он је савијао гвоздене шипке око врата и руку, а онда би дизао и велико камење. Низали су се потом певачи. „Мала Маја” отпевала је песму „Туга ме мори, болест ме гуши, а ја осећам љубав у души”, све чежњиво погледавајући на свог будућег супруга Душка.

„Божа Димитријевић је затим, својим дивним тенором, отпевао пeсму „Еј мислиш Мила да не марим за те”. Песму је баритоном наставио Михајло Крстић „Мика Сервијанац” певајући „Кад би ове руже мале”, па Славко Бајин својом омиљеном „Шта то миче кроз шибљиче”, да би после соло певача, мушки хор загрмео „У бој за народ свој”. Сменио га је Тамбурашки збор „Банаћанским колом” па је и младо и старо поскакало, ухватило се у коло и играло до изнемоглости”, пише Гига. Са културно-уметничког програма, прешло се на „спортски”, тако што је Јоца Аустрија објавио да почиње утакмица „везаних очију”, те да има три награде за победнике. Редитељи би, како наводи Стојнов, такмичарима везали очи, и на знак Јоцине пиштаљке сви би потрчали до циља, где их је чекало изненађење.

„Победнику су метли на главу ’круну’ од бундеве, другом венац паприке око врата, трећепласирани је добио цепаницу да понесе кући, уз опаску да ће затребати за зиму, а док су „награде” дељене, био је урнебес од смеха. После би момци и девојке играли „шапцалапца”, а све те игре игране су пред строгим очима девојачких мама и тетака. И тако би се тај лепи дан мајалоса завршио, па би се опет са свиркама и песмама враћали кућама, завршава свој „извештај” са мајског Мајалоса у Панчеву пре једног века.