Балада о летећем пантеру

Владимир Беара рођен је у Зелову код Сиња 26. августа 1928, преминуо у Сплиту 11. августа 2014.
Његов отац је Јаков, а мајка Марија, браћа су Љубо и Свето, сви православне вере. Био је голман Хајдука. Звали су га Велики Владимир, Балерина са челичним песницама и човек од гуме.
Легендарни Лав Јашин је примајући признање за најбољег светског голмана изјавио: „За мене најбољи голман је Владимир Беара”.
Кад би противнички играчи изводили слободне ударце, није дао постављање „живог зида”.
Његовој популарности допринело је и то што је најбољем фудбалеру света Пушкашу одбранио пенал. Освојио је многе шампионске титуле и куп такмичења, а са југословенском репрезентацијом на олимпијади у Хелсинкију 1952. године, освојио је сребрну медаљу.
Пред почетак важне утакмице у то време тренер Лука Калитерна му је рекао: „Ајде мали Влају скини се. Онај малац није дошао.„ И тако је дебитовао за први тим Хајдука и показао раскош који је неспорно имао.
Године 1955. Беара прелази из сплитског хајдука у Црвену звезду. Хрватска спортска јавност то је доживела као тежак скандал, јер је Србин Владимир Беара, генијални спортиста напустио Хрватску и отишао у Србију. Сплит и Загреб су то доживели као издају равну непријатељству.
Са Великим Владимиром упознао ме је наш земљак и заједнички пријатељ такође прослављени и омиљени Илија Петковић. Њих двојица, оба Србина су славу Далмације, Југославије, Срба и Хрвата пронели широм света. Био је непосредан, једноставан за комуникацију и шалу, у сваком тренутку и без обзира о коме се радило.
Волео је лепе жене. Дивио се њиховој физичкој и менталној лепоти.
Као дете је имао болест анемију коју доктори нису могли излечити. Мајка га је сваке недеље водила у манастир Драговић. Опоравио се, јер је веровао у себе и ја то кажем, у Бога.
Брзо је успео у спорту (фудбалу) и заслужио висок статус.
Мало људи зна да је Владимир Беара био учесник НОБ-а од 1943. у 19. дивизији и да је учествовао у ослобођењу Далмације и Словеније.
Фасцинира нас то, колико је он у оно време спорог саобраћаја прошао земаља, колико је упознао људи, шта је видео места и споменика културе, колико је великана овог света упознао из свих области живота. Волео је шалу. Приликом посете Лувру сео је у једну столицу, а неко му је рекао да је то столица Луја Шеснаестог.
А он је шеретски одговорио: „Чим Луј дође, ја ћу устати.” И онда ту наиђе неки Хрват, који не разуме шалу и каже: „Овај није чуо да је Луј мртав.„ Причао нам је Беара о неким својим доживљајима као селектор Камеруна.
„Ем ти к…у Госпу, ја им на полувремену говорим како ћемо се даље у другом полувремену супротставити противничкој екипи, причам, подигнем главу, гледам, а више од пола њих спава.
Посећеност гледалаца била је максимална, стадиони увек препуни.
Дешавало се понекад да на терену од 11 играча нема више од 10. Гледам, кад оно један иза стативе уринира. Помоћни тренер ми каже: ’П… иза стативе, сад ће он’.
Тако они гледају на дисциплину. Приликом повратка на терен, судија га уочио и даје му жути картон.„
Године 1991. на простору Југославије избија рат и растурање земље. За Великог Владимира наступају црни дани, да црњи не могу бити. Готово да не може да опстане у животу, новца нема. Али код добрих људи у таквим случајевима појави се његов анђео чувар.
Овог пута, то су били ветерани Црвене звезде и Партизана: Рајко Митић, Бобек, Милош Милутиновић, Џајић, Бора Костић, Пижон, Бингулац, као и легендарни новинар Мирослав Радојчић. Сваког месеца су га финансијски помагали.
Женио се двапут, са Борицом Јоњић са којом је имао сина Предрага који је преминуо, а из другог брака има два сина Здеслава и Бернарда.
Није постао мултимилионер као што данашњи млади фудбалери доживе.
Посебан проблем је представљао његов одлазак у Црвену звезду. Очекивао је бољу финансијску ситуацију, а Звезда му то није могла приуштити.
Несреће као да су биле саставни део његовог живота. Најгора ствар која му се догодила је да није сахрањен у породичној гробници у Зелову.
Женина родбина је одлучила да буде сахрањен у једном од сплитских гробаља. На вечни починак Великог Владимира, премда је био православац, испратила су три фратра. За живота је себи подигао гробницу у родном Зелову.
Ове године ми Книњани обележавамо 110 година од постојања ногометног клуба „Динара”. Како је Илија Петковић започео своју фудбалску каријеру, а Беара завршио као тренер клуба „Динара”.
Било би лепо и предлажем: Ова два велика фудбалска великана из Далмације да добију своје улице у Београду, с обзиром на то да су у београдским клубовима Црвеној звезди и ОФК Београду пронели славу и овог града, али и Србије (Југославије) широм света.
Редитељ
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


