Улице назване по Празнику рада

Пет улица у престоници обележавају Први мај као свој имендан. То су Првомајска улица у Земуну и на Звездари и Улица 1. маја у Борчи и чукаричким насељима Железник и Велика Моштаница. Називи се лако памте и од настанка те улице нису мењале имена, тврде неки од најстаријих житеља, који су загазили већ у осму деценију. Они су сагласни да ове имењакиње једино понекад поштарима помрсе конце, али коверте и после лутања стижу на праву адресу.

Максима да је тешко непримећен проћи улицама у предграђу јер се у њима сви знају и поздрављају – тачна је. У сокачету Први мај у Железнику станари су запазили репортере одмах, иако заокупљени послом око цвећа, гланцања аутомобила, играња с кућним љубимцима... Ономе ко се први пут овде нађе за око запиње и веш који се суши окачен на жици, испред зграде. У ограђеном травнатом кутку маштовито је од различитих материјала направљен грб Србије, хтели смо да дознамо ко је креатор, али младићи су крпили гуму на бициклу и саветовали да ко год може ужива у пролећу, које је донело дарове у њихову уличицу.

Паузу је радо због гостију направио пензионер Мирослав Живојиновић, духовито подсећајући да се у сусрет Међународном празнику рада ваља и одморити.

– Некада смо се окупљали и славили, сада се та навика гаси, али се ипак махом старији друже. Имамо где да се састанемо и припремимо роштиљ или послужење – објашњава овај ведри седамдесеттрогодишњак, који се ту још у детињству доселио из центра града. Каже, нису године промениле лице улице. Добро се држе зграде од свега неколико спратова, које су градили немачки заробљеници 1948. године, од „пуне” цигле. Мирослав, поклоник природе, као и његови суседи, труди се да засади што више дрвећа, па с поносом показује на четинаре, орах, трешњу, шпански багрем... На крошње, али и терасе слећу птице, некад су предњачиле ласте. За своје највеће благо он сматра породицу – четворо деце и деветоро унучића.

И младима и старима овде је пријатан боравак јер нема буке. „Корзо” омеђен улицама Радних акција и Титове улице, дугачак је око 300 метара.

Права оаза је и у Великој Моштаници, где је Улица 1. маја – главна. У њој миришу јорговани и воћке у бехару. Дуж ове штрафте нема стамбених зграда, а лепом је чине уређена дворишта породичних кућа. Истина, станари су од 1. септембра прошле године до овог викенда морали да се навикну на буку и прашину, због реконструкције водоводне мреже која је обухватала и Улицу 7. јула. Наша екипа је затекла раднике ЈП „Водовод и канализација” који су обављали завршно уређивање.

– У овој улици живе вредни људи – хвали староседелац Душан Станошевић своје комшије па кроз осмех додаје да то може бити повезано и са именом улице.

– Наравно, кад се ради, човек се труди и да себи да одушка. Сећам се да се раније обележавао Празник рада, биће да су то сада преузели млађи – истиче деда Душан па, видевши да у му сусрет иде познаник, пензионисани учитељ Мирослав Маринковић, махну му да нам се придружи у овом разговору.

– Све што истиче праве вредности требало би очувати и неговати. Овде је 1863. године рођен и живео писац Светолик Ранковић. Ово место има своју историју и њоме може да се подичи, али у њега би ваљало и улагати. Оживети га културно и у сваком другом погледу – прича педагог. Он такође верује у покретачку енергију младих.

А младима се свиђа њихова питома Моштаница. Студент Василије Прокић каже да добро усклађује обавезе, од којих већину обавља у граду, али за првомајско славље ипак неће имати времена, иако га на то подсећа управо улица у којој живи.

Данијела Мркић удајом је дошла у ово насеље и сматра да је одлично за породице са децом, али да им фали опремљено игралиште. У њеном суседству све породице имају троје или четворо малишана.

– Дружења и окупљања су уобичајена у оваквим срединама, али наравно кад се обаве послови у башти и воћњаку, јер углавном сви узгајају поврће и воће, па се здраво хранимо, а крај је ветровит па је тако и ваздух чист. Фабрика нема. За празнике ће они који немају посла око окућнице да прошетају до оближње Ђорићеве баре. Она је многима била место за друговање током пандемије вируса корона – каже Данијела.

Првомајски уранак је за групу средњошколаца посебан доживљај, али друштво се разиђе и на друга излетишта па нема ко да се прихвати организације.

– За логорску ватру и целодневни боравак под отвореним небом потребно је да послужи стабилно време, без падавина, и у Борчи имамо где да празнујемо – вели Драган Јовановић из борчанске Улице 1. маја. Многи житељи планирали су одлазак на одмор или дочекују госте.

За разлику од приградских, Првомајска улица у Земуну је од најпрометнијих у овој општини.

– Ако изоставимо Главну, овде можемо да нађемо све што нам је потребно. Од колача, преко воћа и поврћа, до сликовница. И увек има народа, што је незгодно када журимо или док сам била трудна па сам се плашила да ме неко не удари у стомак – говори за наш лист Јања Недић, мајка четворогодишњег дечака, описујући земунску Првомајску улицу.

То је још једна улица која је добила име у част обележавања једног од државних празника. Административно, припада општини Земун у ободном делу насеља Сава Ковачевић. Почиње од Улице др Недељка Ерцеговца, на југу и у дужини од око 500 метара пружа се у благом луку ка северу све до Пазовачког пута (према саобраћајници Т-6) и са њим се стапа у јединствену целину, на крајњој тачки лесног брега. На јужном крају укршта се са четири улице: Др Недељка Ерцеговца, којом се спушта се све до Улице Тошин бунар, Приградском, којом је повезана са Угриновачком улицом, Ђорђа Пантелића, којом се спушта Калварицама све до Спиртине улице и Тошиног бунара, и Златиборском, којом је повезана са насељем Марија Бурсаћ.

И заиста, у њој се може наћи све. Смена старих и нових фасада нуди безброј могућности. У једном потезу Земунци могу да оду на пијацу у насељу Сава Ковачевић, да попију крафт пиво у пивници која носи назив по истом државном празнику, испеку прасе, сркну кафу, обуку се по последњој моди, купе кућног љубимца и храну за њега, напуне торбу најбољим примерцима домаће и светске књижевности и напуне кућу цвећем и балонима, као и да сврате до вулканизера.

У Првомајској је ОШ „Краљица Марија”, која је заведена као споменик културе. Сазидана је 1901. године да би служила као нижа пучка мешовита школа у Франценсталу, старом земунском предграђу са углавном немачким становништвом. Немачка основна школа је овде радила до 1918, а потом „Краљица Марија”. После Другог светског рата преименована је у „Школу број 37” и „Школу број 14”, све док није добила данашње име ОШ „Петар Кочић”. Године 1956. саграђена је још једна зграда која је пасаралом спојена са старом школом. Цела зграда и данас служи као наставни објекат.

– Ја сам ишао у ову школу и, иако смо се ми преселили, успео сам сина да упишем ту јер сам хтео да и он овде проведе своје ђачке дане – поносно каже Марко Јовановић.

Земунци хвале своју Првомајску.

– Одавде могу било где. „Петнаестицом” сам зачас код „Зелењака”. Ако ме не закачи гужва на мосту, одлично сам повезан са онима са друге стране реке. Живим овде већ 15 година као подстанар и не бих је мењао ни за шта – рекао је Петар Живић о Првомајској док је чекао поменути аутобус. О рођендану своје улице, баш као и житељи Првомајске на Звездари, размишљаће следећег пролећа, а сада ће свако на свој начин да обележи Међународни празник рада.