Хумано срце не пита за националност

Међеђа – У Међеђи данас неке нове приче о људима. Прошлогодишњег маја у саобраћајки је настрадао двадесетшестогодишњи Слободан Видовић. Када су му лекари саопштили да његовом Боби нема спаса, отац Милан је, после консултација са супругом Смиљом и сином Александром, решио да „спасе што се спасити може”. Одлучио је да донира Бобине органе људима којима су ти органи били преко потребни.

После хируршког захвата који је обављен у Бањалуци, органи су трансплантирани у Клиничком центру у Тузли. Две рожњаче су уграђене Елсади Скокић из Тузле и Хасану Иловићу из Сребреника. Бобина јетра је пресађена Исмету Девеџићу, а бубрези Алији Беговићу такође из Тузле и Тодору Будићу из Бањалуке.

– Никада се нисам покајао због тога. Јер и ови људи су нечија деца... Жао ми је што се још пуно органа могло искористити, а није, каже Милан Видовић, коме су, уз безброј других признања међу којима је и орден Крста милосрђа којим га је одликовао председник Републике Српске Рајко Кузмановић, најмилији сусрети са онима којима је донирао Бобине органе.

– Контактирам са свима. Чујемо се телефоном... Дођу код мене у Међеђу... А тада се исплачемо и од туге и од радости. Ето, Ђуро Будић више не иде на дијализу. А одлазио је дванаест година. Почео је да живи нови живот...Исто је и са Алијом... Исмет се препородио – уздише Милан Видовић.

Причају сељани Међеђе и о свом познатом земљаку Милану Јанковићу, илити Филипу Цептеру, чији су корени у земљи поткозарској... И о стогодишњој згради основне школе коју су и то властитим новцем „1909. године, подигли напредни људи јер су сагледали значај просвећивања младих покољења”. А у тој истој Међеђи све до завршетка Другог светског рата у селу нико није имао више од основне школе. А данас је само међу лекарима, дванаест Међеђана. И много других академски образованих људи...

Прича се овде и о Јевдокији Матаруги, Украјинки, која је свога Раду упознала у Немачкој гдје је радила исто као и он. Дошла је са њим у Међеђу. И ту остала...

Има и прича о фолксдојчерима који су Поткозарје населили пред онај рат. Крчили су шуму и радили даноноћно. Само да преживе...Кажу да је један од њих, Јохан Штофе, сигурне смрти спасио Бошка Тривића кога је, четрдесет и прве, скривеног у каци, пребацио на „слободну територију”.

А током Другог светског рата усташе су, у Међеђи код Дубице, умориле готово 1.300 сељана. Међу њима 273 деце... У Међеђи су усташе маљем и ножем, угасиле четрдесет и шест српских, православних, огњишта... Кажу да је ова насеобина, у односу на број становника, трећа у Европи по страдању током Другог светског рата.

– Данас је у Међеђи седамсто душа. Тек мало више од трећине мештана колико их је у селу било с почетка четрдесетих година прошлог века... Не верујем да ће их овде икада више бити онолико колико их је било пре усташког дивљања и зла које је снашло народ дубичког поткозарја, каже мештанин Радован Јерић.

– У Међеђи је сваке године све више ученика у месној школи. Баш као и младих који се враћају дедовини. У селу ради и културно-уметничко друштво, али и фудбалски клуб. Ето, ми смо чланови Друге фудбалске лиге Републике Српске, док су фудбалери из Козарске Дубице, дакле из центра наше општине, у Трећој лиги. Дакле у нижем рангу, с поносомће, на крају, Радован Јерић.