Да ли Америка посустаје у Украјини

Американци су све склонији одлуци о повлачењу из „украјинске авантуре”. За сада је реч тек о покушајима да се власти у Кијеву обуздају од безглавог насртања преко граница Русије, попут својевремене намере да се бомбардује Москва на годишњицу почетка Специјалне војне операције (24. фебруар), и упорних захтева за испоруку и оних врста наоружања које САД љубоморно чувају на полигонима унутар својих граница. Све очигледнија засићеност пројектом владавине истоком Европе, па и целим светом, и објективна немогућност спровођења истог, довели су до тога да пажња надлежних у Вашингтону више буде усмерена ка томе како се из свега извући са што мање штете, него шта још учинити на офанзивном плану.

Према писању „Вашингтон поста”, америчке обавештајне службе су још 22. фебруара проследиле тајни извештај у којем се наводи да су се Украјинци сложили с изричитим захтевом Пентагона да за неко време обуставе планирану и громогласно најављивану пролећну контраофанзиву. „Украјински званичници већ извесно време не скривају чињеницу да САД имају, дефакто, контролу над свим потезима Кијева у вези с ратним операцијама у Донбасу”, наводи лист.

Истовремено, „Политико” пише да је Бела кућа ставила до знања украјинском војном руководству да, судећи према стању на терену, не верује много у успешност спровођења нових офанзивних дејстава у Донбасу. Пажња Вашингтона стога је све више усмерена на планове којима би се одредио будући статус Украјине. Наравно, без четири републике које је анектирала Русија, као и могућности евентуалног пријема тако окрњене земље у НАТО и европске асоцијације. Пошто је и ова могућност за сада на прилично климавим ногама.

Најављена пролећна-летња контраофанзива украјинске војске у источним и јужним републикама за циљ би требало да има повратак територија изгубљених од прошле године до данас. Пре свега оних на истоку и југу, преносе амерички медији. Конкретнијих детаља о планираним акцијама, међутим, нема. Мада војно руководство у Пентагону и даље инсистира на непоколебљивој подршци Кијеву и обећава помоћ у оружју и другим средствима. Уколико би, међутим, резултат најављених дејстава био половичан, администрација Џозефа Бајдена суочила би се с великим проблемима. А подсетимо, у САД се приближава изборна година и гласаче треба убедити у успешност политике вођене у протеклом периоду.

Америчко оклевање засновано је превасходно на недостатку сазнања какав исход може да се очекује од даљих настојања Украјинаца да оружјем поврате изгубљено, потом на чињеници да европска подршка Володимиру Зеленском није унисона, али и због немања јасне концепције о томе шта у будућности чинити са Украјином, без обзира на то како рат буде окончан.

Такође, САД су се нашле у сасвим новој глобалној позицији. Некадашњи најближи савезници, попут Француске и још неких земаља, делују све самосталније. Траже своје место у расподели утицаја. Једнако, и земље које су Американци сматрали својим сателитима почеле су да гледају на другу страну – ка Кини.

Према изворима из Беле куће, Вашингтону је у Украјини тренутно ближе решење о обустави сукоба него преговори о сталном миру. Циљ је свакако да се на неки начин одржи нада да није још све готово и да би, у неким повољнијим околностима, ствари можда могле и да се промене. „Мамац” за Кијев могло би да буде и обећање да ће се, чим наступи мир, кренути у обнову земље, што би значило и убрзани долазак западних инвеститора. Колико је све поменуто примамљиво тешко је рећи, пошто је несумњиво да ће обнова ратом разореног Донбаса пасти, пре свега, на плећа Русије.

Оно што је карактерисало 20. век и што је тзв. Западу предвођеном Америком давало предност у односу на остатак света, а то је технологија, више није привилегија само високоразвијених земаља. Поред тога, изгубљени ратови, попут оних у Вијетнаму, Сирији, Ираку, Авганистану…, начели су имиџ џина са западне стране Атлантика. Управо стога из окружења председника Бајдена ових дана стижу информације да се Бела кућа „тихо припрема” за случај неуспеха украјинских снага на бојном пољу, као и за ударац који би ово могло да има по углед Вашингтона међу савезницима.

На све поменуто надовезала се и демократизација медија, посебно електронских, тако да је „обавезујуће америчко мишљење” постало ствар прошлости и времена идеолошке поделе света. О томе најбоље сведочи и чињеница да су многе земље данас спремне да изразе своје неслагање са политиком великих.

Другим речима, како год да буде окончан рат у Украјини, његове резултате неће потврђивати и гарантовати ни САД ни Русија, ни нека друга велика сила, па ни тзв. Међународна заједница оличена у Организацији уједињених нација. Гарантоваће их добра воља страна које постигну мировни споразум и иза њега озбиљно стану. А то ствара сасвим нову слику света.