Нико не треба да прође некажњено за убиство новинара

Дведесет девет година од успостављања Светског дана слободе медија, новинари и новинарке широм света настављају да се суочавају са сложеним претњама и изазовима у остваривању свог основног права на слободу изражавања и на пружање свеобухватних, правовремених и истинитих информација грађанима, стављајући интерес јавности изнад свих других интереса.

Према Светском индексу медијских слобода Репортера без граница за 2022. годину, од 180 држава у свету, само осам – или 4,4 процента – може да се похвали повољном ситуацијом у погледу слободе медија и безбедности новинара. Овај забрињавајући податак указује на веома тешке услове у којима раде медијски стручњаци, који значајно утичу на њихове животе и здравље, као и на добробит њихових породица.

Опсерваторија убијених новинара, за коју је задужен Унеско, региструје 87 убистава медијских радника широм света у 2022. години: једно убиство свака четири дана. Ово је забрињавајуће повећање у поређењу са 55 убистава у 2021. години – већ узнемирујући број. Истовремено, стопа некажњивости убистава новинара остаје шокантно висока и износи 86 процената нерешених случајева, подсећајући нас колико је новинарство опасна професија и колико је важно да се увек залажемо за правду и одговорност за злочине над новинарима.

Србија није изузетак у овом погледу с обзиром на још увек неразјашњена убиства Славка Ћурувије, Милана Пантића и Далиборке Даде Вујасиновић, која су се догодила деведесетих година прошлог века и почетком двехиљадитих. ОЕБС помно прати дешавања у суђењу за убиство Славка Ћурувије 1999. године пред Апелационим судом у Београду: после 24 године и два поновљена суђења, ОЕБС очекује кредибилну коначну пресуду засновану на чињеницама и доказима који су изведени током овог скоро деценију дугог процеса. У случајевима „Пантић” и „Вујасиновић” оптужнице нема ни на видику, а самим тим ни перспективе за одговарајући судски епилог. Породице и даље чекају на задовољење правде. Међутим, као што показује недавни случај у Перуу за убиство новинара Хуга Бустиоса пре 35 година, никада није касно да се исправе пропусти из прошлости.

ОЕБС и њених 57 држава учесница препознали су потребу за хитним, конкретним и свеобухватним одговорима на нападе на новинаре у Одлуци Министарског савета о безбедности новинара из децембра 2018. године.

Државе учеснице, укључујући Србију, обавезале су се да ће „предузети делотворне мере како би окончале некажњивост злочина над новинарима, позивајући на одговорност као кључни елемент у спречавању будућих напада. Ово подразумева да органи за спровођење закона брзо, делотворно и непристрасно истраже акте насиља и претње против новинара у циљу суочавања одговорних са правдом, и како би жртвама обезбедиле приступ одговарајућим правним средствима.”

Ова револуционарна одлука наставља да буде идеја водиља у раду ОЕБС-а са националним властима на стварању услова за плуралистичко медијско окружење без застрашивања, напада и узнемиравања припадника новинарске професије.

Србија је успоставила пример добре праксе сарадње различитих актера са циљем унапређења безбедности новинара у земљи: Сталну радну групу за безбедност новинара (SRGBN), у којој ОЕБС директно учествује од њеног оснивања у јануару 2017. године. У партнерству са медијском заједницом, тужилаштвом и полицијом, од 2017. године ОЕБС је са SRG реализовао преко 30 активности и бројне пројекте. Стална радна група је успоставила и такозвани систем контакт тачака – механизам који новинарима омогућава једноставну процедуру за пријаву напада и претњи надлежним органима. Свако тужилаштво и полицијска станица у земљи имају службеника или службеницу који су 24 сата сваки дан на располагању угроженим новинарима. По добијању информације о нападу на новинара, тужиоци морају одмах да покрену истрагу. Мисија ОЕБС-а је такође организовала обуке за више од 200 тужилаца, полицајаца и новинара, израдила многе анализе како би помогла својим партнерима да боље разумеју безбедносне ризике са којима се новинари суочавају и подржала је покретање СОС телефона 24/7, који новинарима пружа бесплатну правну помоћ.

У периоду од 2016. до 2022. године, тужилаштво је примило 460 кривичних пријава, од којих је у 267 одлучено да постоје елементи извршења неког од кривичних дела. Од овог броја, кривичне санкције изречене су у 76 случајева, што значи да је скоро 30 процената кривичних дела против новинара окончано кажњавањем починилаца. Тужилаштво је регистровало и смањење броја кривичних пријава за нападе на новинаре са 87 у 2021. на 81 у 2022. години.

Према бази података Независног удружења новинара (НУНС), број напада смањен је са 151 у 2021. на 134 у 2022. години, од којих су већина притисци и вербалне претње. НУНС је до сада у 2023. забележио 37 напада, од којих су 26 притисци. Физички напади и/или напади на имовину новинара смањени су са 24,34 процента у 2020. (46 од укупно 189 напада) на 9,07 процената у 2022. (13 од 134 напада) и 8,1 проценат до данас у 2023. (три од 13 напада).

Илустративни примери су пресуда за паљење куће Милана Јовановића, осуђујућа пресуда нападачима на Дашка Милиновића (Нови Сад), или недавна казна од годину дана кућног затвора због претњи Јелени Обућини (Београд). ОЕБС такође поздравља осуђујућу пресуду у случају ОК Радија из Врања. Четири месеца након инцидента, починиоци су осуђени на затворску казну у акцији која представља пример добре сарадње државних органа и медијске заједнице. Међутим, остаје да се изврши решење грађевинске инспекције о уклањању нелегалног објекта који блокира ОК Радио.

Да ли српско друштво треба да буде задовољно овим достигнућима када знамо да се напади на новинаре настављају и да се новинари и даље не осећају сигурно? У истраживању мисије ОЕБС-а, које је објављено у априлу 2023, 70 процената испитаника из медијске заједнице изјавило је да стално осећа неку врсту стреса или притиска, што доводи до проблема са менталним здрављем код трећине испитаника. Неки су повезани са стресним факторима професије, други са осећањем притиска, застрашивања и напада, при чему новинари осећају да им је лична безбедност угрожена.

Потребно је да сваки случај нарушавања безбедности новинара буде једнако и ефикасно третиран пред законом. Требало би да постоји будност, сарадња, правичност и колективно деловање, јер је обезбеђивање слободе медија заједничка одговорност свих релевантних друштвених актера.

Ова заједничка одговорност такође је предвиђена Одлуком Министарског савета ОЕБС-а из 2018. године, која заправо прописује дуплу одговорност јавних званичника, политичких лидера и/или власти: да се уздрже од застрашивања или претњи – и да недвосмислено осуде – насиље над новинарима, како би се смањили ризици или претње са којима се новинари могу суочити и избегло подривање поверења у кредибилитет новинара, као и поштовање значаја независног новинарства.

Они треба да дају пример како се води јавни дијалог у демократским друштвима и како изгледа одговорност за јавно изговорене речи. Дијалог не значи договор. Дијалог је метод за решавање проблема. То је такође средство за развијање поверења међу укљученим странама.

Поверење је кључни елемент за успех сваке борбе за унапређење слободе медија и безбедности новинара. Међутим, поверење захтева напоран рад и посвећеност свих страна. Само када постоји поверење можемо заједно да се носимо са изазовима које доносе различита мишљења. Због тога ОЕБС подржава пуну примену Медијске стратегије 2020–2025, као кључног документа Владе Србије у овој области, који је израђен у инклузивном, транспарентном процесу у који су били укључени новинарска и медијска удружења, организације цивилног друштва и државне институције. Поштовање одредби Медијске стратегије, које су заједнички договорене, кључно је за одржавање поверења које је неопходно за унапређење слободе медија у Србији.

Слобода медија и демократија не могу постојати једно без другог. Само удруженим снагама и заједничким радом можемо створити друштво у којем новинари могу, без страха за своју и безбедност својих породица, на професионалан, објективан и етички начин информисати грађане о питањима од јавног значаја. Свима у овом друштву треба да је стало до тога, а ОЕБС ће, као партнер од поверења, пружити подршку Србији да унапреди слободу медија, медијску реформу и безбедност новинара. Први и најважнији корак на том путу, о чему сведочи и суђење у предмету Славко Ћурувија, које је у току, јесте да нико не треба да прође некажњен за убиство, а по најмање када је у питању политичко убиство новинара.