Нико нема право да претреса ранац ученика

Основна школа „Владислав Рибникар” једна је од најугледнијих школа у престоници и на нивоу републике, друга је кућа за више од 1.100 ученика, и до јуче словила је за једну од најбезбеднијих. Осим што деценијама негује културу ненасиља, покривена је видео-надзором, има школског полицајца и више од деценију и по у континуитету ангажује приватно обезбеђење. И баш у тој кући знања највећи кошмар просветних радника се обистинио − основац је ушао у школу и починио до сада незабележен злочин на овим просторима.

По просветним законима, будући да је основно образовање обавезно, за ово почињено зло, ученик не може да буде избачен из школе, него је најстрожа санкција „премештај ученика од петог до осмог разреда у другу основну школу на основу одлуке наставничког већа, уз сагласност школе у коју прелази, а уз обавештавање родитеља, односно другог законског заступника”.

Чувар који је једна од жртава незапамћене пуцњаве увек је био на самом улазу у школско здање. Фактички био је члан школског колектива, сви су га ђаци знали по имену као и он њих, није могло да се догоди да њему промакне да у школу крочи неко ко није ђак или није запослен у њој. Ученици су га обожавали, просветни радници су се на њега ослањали – уливао је сигурност. У злу које се јуче догодило први је настрадао, на задатку да спречи трагедију.

Да је такво професионално обезбеђење прека потреба свих школа, али да га имају само оне које за то имају сагласност и финансијску подршку родитеља ученика који желе и могу да плаћају чуваре који као радници школског обезбеђења морају да имају посебне лиценце за рад с децом, одавно је јасно. Такво обезбеђење пре три године нису имале Економско-угоститељска школа „Вук Караџић” у Великој Плани у коју је човек наоружан до зуба тек тако ушао у учионицу и умало извео талачку кризу, као ни Трећа београдска гимназија, први сусед ОШ „Владисав Рибникар”, у којој је крајем 2019. ухапшен младић због сумње да је покушао да силује ученицу коју је пратио кроз школско здање до тоалета где је могао да јој науди.

Сада ни посвећено професионално обезбеђење није било довољно да се спрече пуцњава, рањавање и убиства, који су се јуче догодили. Насиље у школама је достигло тачку после које више ништа неће бити исто, а једно од кључних питања и вечних дилема је како спречити, оно што је и законом најстроже забрањено и кажњиво − да се у школу унесе оружје или било које средство или предмет којим неко може да се угрози или повреди.

Ако питате директоре школа – не постоји начин, јер нико осим родитеља не сме да проверава шта је ученик донео у школу, шта се налази у ђачкој торби или џеповима. Нажалост, после масакра у ОШ „Владислав Рибникар”, очито је да школска торба ученика може бити и пуна оружја понетог с намером да се појединци ликвидирају, а комплетан школски колектив доведе у општу опасност.

− Не питајте. Школа је жив систем, школа није затвор, није ни војска, ни касарна. Ми не можемо да претресамо, не смемо. Ја као директор не смем да претресем ученика, могу за то да одговарам, не сме ни школски полицајац, па наравно да онда ученик може да унесе било шта у школу и то је свима јасно. За катастрофу која се догодила у ОШ „Владислав Рибникар” у шоку сам, немам речи, одвратно се осећам, зову ме директори, све време смо на вези с ресорним министарством, сви су потресени − указује за наш лист Дејан Недић, председник Друштва директора школа Србије.