Сваки таленат има своје време

Пишем вам поводом текста Дамјана Крстајића под насловом „Да ли таленат може да се истроши пре времена”, објављеног 22. априла у „Политикином” додатку Култура, уметност, наука.

Психологија научног развоја и научног стваралаштва на питање поштованог колеге Крстајића одговорила би – можда неочекивано за љубитеље науке који се њоме ипак не баве као примарним животним опредељењем – да сваки таленат има своје време, односно да сваки истраживач напредује по систему сопственог темпа и да његова развојна крива може познавати и периоде дуже стагнације или падова у квалитету научне продукције.

Сетимо се Алберта Ајнштајна, који је до тридесетогодишњег узраста створио фотонску теорију светлости, теорију о Брауновом кретању, теорију релативитета. У наредних 45 година он није имао значајнијих открића, мада је утемељио нове дисциплине и комплексна учења. У младим годинама бљесак озарења доживљавају многи мислиоци – математичари, физичари, лингвисти (рецимо, Фердинад де Сосир, Ноам Чомски). Опет, има научника који су у позним годинама дошли до открића која су их прославила (рецимо, Вернадски је засновао своје учење о биосфери и ноосфери када му је било већ око шездесет година; међу лингвистима у познијим годинама свој врхунац достигли су Павле Ивић, Никита Иљич Толстој, Виктор Виноградов).

Научници се разликују и по опредељености за кратке или дуже научне форме. „Спринтери” су успешни у писању чланака мањег обима, а „маратонци” су креатори опсежнијих научних студија, монографија, јер им је неопходан шири простор, било због начина писања, било због комплексности и вишедимензионалности проблематике којом се баве.

Неки научници су генератори идеја, „сејачи” (у лингвистици такав је, примера ради, Роман Јакобсон), други, свесно или несвесно, не доводе истраживање до краја и тако припремају терен за оне који долазе („орачи”, нпр. Аугуст Мусић), а трећи налазе начина да заврше недоречену теорију, да нађу прави научни назив, доведу анализу до краја („жетеоци”, нпр. Александар Белић).

Најзад, постоје научници који су у једном делу живота истраживачи, а у другом популаризатори науке.

Дакле, темпо и стил научног рада високо су индивидуализовани, нема јединственог модела за све и неко ко у једном периоду делује истрошено може да изненади новим бљеском, за који му је био потребан дужи период синтетизовања идеја.

Др Ксенија Кончаревић,
редовни професор Филолошког факултета, Београд