Публика воли „Коваче”

Панчево – „Ковачи”, или „Kovači”, „Kováči” „Ковалi”, „Kovácsok”, „Die Schmiede”, „ΟΙ ΣΙΔΕΡΑΔΕΣ”, „Fierarii”, „Cu capu` de nicovală”, „Cu mâna pe ciocan”, „Între ciocan și nicovală”, комедија Милоша Николића, једна од најизвођенијих и најгледанијих представа у нас, три деценије живота на сцени обележава изложбом плаката у панчевачком Народном музеју.

– Некада давно виђао сам плакате старих панчевачких позоришних представа које се чувају као благо у архиву или музеју. Плакате својих представа уролане сам држао у шпајзу, тамо где држимо брашно, шећер, киселе краставце. Једног дана, помислио сам: „То не може да се држи само у шпајзу! То мора да уђе и у музеј.” И ево их у музеју. И то само „Ковача” – каже Панчевац, драматург Милош Николић, који је комад писао по поруџбини, за Српско народно позориште у Новом Саду, где је игран на српском, мађарском, румунском језику.

„Искивани” су „Ковачи” и 17 година на сцени Народног позоришта у Београду, а „примили” се и међу стотинама хиљада гледалаца у Румунији, Словачкој, Грчкој, Кипру, Немачкој, Великој Британији, чак и у Канади. Први су играни и на знаковном језику и тамо где публика не разуме ниједну изговорену реч, а аутор каже да дуговечност једне позоришне представе не зависи ни од писца, ни од редитеља, већ од односа између глумаца и публике.

– „Ковачи” су нека врста античке драме која је постављена наопако, па једна озбиљна ситуација, трагична, постаје смешна. То је пре свега чисто вербална комедија, у којој се теме умножавају и варирају, и она расте као грудва снега која се котрља низ брег и повећава. Догоди се да буду добри и текст и подела и режија, а представа не поживи више од десетак извођења. Код „Ковача” се догодило нешто невероватно. Створена је сарадња као неки амалгам који је тај однос претворио у величанствен сусрет глумаца и публике – каже за „Политику” Николић, који је давне 1991. године, написао драму која од тада није изгубио публику, али ни на значају. Критика, уз речи хвале, каже да су „Ковачи” испоштовали „принципијелну одредницу савременог домаћег репертоара – актуелност”. Њен творац додаје да се прича односи на „сваку глупост” коју се називамо ратом и на његове последице, уз оптимизам да ћемо се једног дана опаметити и престати да наседамо на усијане главе које нас вуку у несрећу…

– Бог је створио човека, није направио ни Србина, ни Хрвата, ни муслимана, ни католика, ни православца... Свака наша илузија да припадамо нечему, у овом комаду се разбија, и сви ратови, сваки национализам, постају апсурдни и бесмислени – каже Николић о комаду у који је сместио тројицу ковача у Други светски рат, затечене у ковачници свог непознатог колеге, кога су ратне околности одвеле у туђу ковачницу, у туђу кућу и код туђе жене. Онда више од двадесет година касније, по завршетку рата, сваки од ковача сазнаје да његова ковачница јесте његова, да његова жена није то баш сасвим, а да његов син, рођен у време рата, није његов, већ да је чедо ратних веза – логораша Србина Аце и Немице Лујзе, немачког војника Шмита и руске комсомолке, те руског ослободиоца и Српкиње – Банаћанке.

– Овакав заплет није се свидео жупану Банске Бистрице, Марјану Котлеби те је наредио да се представа прекине, јер се у њој као „вређају” Срби, Словаци... Није било медија код нас, а и у другим државама који то нису објавили. Чак је и тадашњи председник Словачке, Андреј Киска, отишао да гледа ту представу да би подржао и то позориште, и глумце, па индиректно и мене – напомиње драматург Милош Николић.