Србија у трауми

Деценије прикупљаног, толерисаног и подржаваног насиља по Србији отвориле су врата пакла у београдској основној школи „Владислав Рибникар”.

Починилац масакра није трауматизовани борац који се са неког балканског ратишта вратио са поствијетнамским синдромом, нити психопата који је у неконтролисаном нападу постао масовни убица, већ дечак из угледне породице, „узоран ђак, узоран друг” како су описали Косту. К.

Прорачунати 13-годишњак, који је своје школске другарице и другове убијао по унапред направљеном списку, могуће да је инспирисан морбидним видео- игрицама које круже интернетом, али кривце треба тражити на другој страни: у друштву које је допустило да насиље постане нормала живота.

По српским кућама су пре једног века о зидове биле окачене пушке и кубуре, али знало се када ће и против кога бити употребљене. Када друштво изгуби компас, онда се и мете насумице бирају.

Морално и ментално здравље ове земље се озбиљно нарушава деценијама а слике са стадиона, из парламента, ријалити програма, саобраћаја или шалтера створиле су и од школа регрутне центре насиља. Вулгарни вербални обрачуни очас изађу из оквира реторике и доведу до потезања бејзбол палице, ножа, пиштоља.

Оно што се чинило немогуће, остварило се у неколико минута крвавог пира који је прекратио животе седам девојчица, једног дечака и школског чувара. Србија се на црној листи масовних злочина по школама придружила САД, Русији и Кини, иако је београдски егзекутор вероватно најмлађи.

Многи ће се сада бавити дечаком Костом, његовим мотивима, хладнокрвношћу припрема, прецизношћу планирања, понашањем његових угледних родитеља. Стручњаци ће покушати да поврате говор девојчици из школе која је од трауме онемела.

Оваква трагедија била је најављена. Нема места чуђењу. Ако треба идентификовати кривца, онда је дечак са два пиштоља и Молотовљевим коктелима производ амбијента који је стваран. Док није било пуцњаве ретко ко је хтео да се суочи са погубном радијацијом насиља. Сви облици злостављања, у свим сегментима и на свим нивоима друштва, постали су прихваћени. Коста је само прешао праг који су други подигли.

Ово је општа траума друштва поремећених вредности које су се исказале у свој својој бруталности и најмање очекиваној форми. Одавно је овде подземље пребачено у надземље. Деценијама се прећуткују и заташкавају злочини спречавајући јавност да се суочи са истином. Ово је наставак Сарајева. Само је сада снајпериста дечак из мирнодопског, али наопаког друштва.

Хиљаде младих дивило се Аркану кога је власт као модел херојства нудила друштву и школама. Ђаке преко телевизије саветује озлоглашени криминалац. Све време је било важније спречити раст инфлације за два процента или привући страног инвеститора него спречити морални суноврат, крах културе која нам се свакодневно нуди и образовног система који неуспешно тражи своје моделе.

Јавни простор испуњен је насиљем. Колико је филмова и ТВ серија о свету криминала и подземља? И још више видео-игара на разним платформама испуњених бруталним смакнућима каквих се није сетила ни Исламска држава. Зашто се чудимо што је много младих прихватило деструктивност интерпретирајући на свој начин друштво у којем неко некоме стално прети. Млади су на модел угледања мање отпорни од старијих. Пасивна агресија само је чекала да експлодира у пуном блеску метака.

Армија људи иструганих нерава која своје расположење – хтела то или не – преноси на своју децу неспремна је да се удубљује у њихове проблеме. Какве су преокупације оца лекара који није био у стању да препозна у шта се претвара његов син?

У свету отуђења, одгајао је дете без елементарне емпатије. Био је срећан што син обожава оружје и стрељаштво. Створио је социопату који одбија здраву комуникацију. Емоције према ближњима су збрисане и замењене агресијом, Дечак-видео-робот се на крају савршено осветио оцу и његовој каријери.

Колико је родитеља који у трци за преживљавањем или нагомилавањем немају времена за своју децу? Колико је мајки које им оставе новац да наруче пицу? Да, у таквој земљи живимо, али то не желимо да видимо. Свака трећа особа у Србији има проблема са менталним здрављем, кажу званични подаци.

Трагична београдска сага поново је покренула лавину питања које ће надлежни гледати да пажљиво избегну. Зашто су толико каснили подаци о томе колико је убијених, колико је теже, а колико лакше рањено? Ко је дечак убица? Четири сата је све било затворено због познатог оца и познате мајке. Покушај „пеглања” чињеница.

Зашто су са режимске телевизије одмах упозоравали да ће масакр бити употребљен за оно што ресорни министар образовања назива „политичко лешинарење”? Па ко треба да буде одговоран? Није министар или директор школе лично одговоран. Као што ни министар рударства није крив када рудари страдају у јами. Али.

У озбиљним државама министар би одмах понудио неопозиву оставку. Као чин моралне одговорности, гаранције да ће друштво предузети све да промени амбијент који погодује насиљу које улази у све поре друштва, које је постало свакодневица, готово легализована. Деца одрастају са идејом да насиље није ништа лоше. Посебно према слабијима.

Не треба бити форензички психолог па знати да је удар на слабијег симптом болесног света. Живимо у друштву у којем се мушкарац осећа моћно злостављајући жену. Зар део политичара не хвали управо те „традиционалне” вредности породице и православне вере која такође игнорише девојчице и жене? Није случајно београдски дечак своје извитоперене мизогене пориве искалио на девојчицама. На списку за одстрел је било 13 њихових имена.

Створен је амбијент у којем се учитељи и професори плаше ђака. Страхују и од њихових родитеља који им прете да ће изгубити посао ако њиховом младунцу дају лошу оцену. Царује коруптивни систем који се, као у власт, ослања на страх. Родитељ који шамара професора, ђак који му уз смех разреда извлачи столицу. И, ником ништа. Док није пукло.

Незапамћена трагедија активирала је све аларме. Докле ће трајати. Током три дана националне жалости који су, чини се, померени за 24 сата због кошаркашке утакмице. Свака част Саши Ђорђевићу који је тражио одлагање. Колико би школских година сваки први час требало да почне минутом ћутања да би дошло до колективног растрежњења, да би порука стигла и до школских клупа?

Требало би да смо у завршном чину једне ружне балканске приче која је почела осамдесетих систематским укидањем свих здравих емоција. Деценију по деценију ефикасно смо смањивали број емпата а повећавали кворум психопата. Ништа одговорност, ништа дијалог, ништа саосећајност. То је био избор овог друштва. И у томе је успело.

Сада су криви интернет и западно друштво. Нико више. Ми смо опет сјајни, бајни и безгрешни, али далеко је од краја. Уплашио сам се колико је младих на „Тиктоку” Косту прогласило за „краља”: добрих 30.000 посетилаца.

Није решење у повећању броја школских полицајаца, како би проблем да реше политичари. Ваљда треба створити услове да нема полицајаца по школама. Председник републике и градоначелник Београда морали су у среду увече да се појаве на београдском Цветном тргу. Да ћутећи упале свећу и положе цвет. Била би то порука јача од свих речи.