Јавни интерес и издавање националних читанки

Читавог живота радио сам у просвети и прошао све нивое – од учитељевања по ужичким селима, потом рада у гимназијама у Шумадији, до високошколског искуства у Београду. Сада сам у пензији, али не мирујем. Пратим шта се дешава у Србији и свету и повремено се укључујем у расправу на школске теме.

Пажљиво сам прочитао текст ваше новинарке С. Гуцијан о непотребним дилемама око тога ко треба да издаје тзв. националне читанке – у Србији која већ скоро седам деценија има своје издавачко предузеће, Завод за уџбенике.

Колико знам, јавна предузећа оснивају се ради задовољења нечега што се обједињује синтагмом „јавни интерес”. Колико год тај појам био широк, бар у просвети се зна – или би требало да се зна – шта је јавни интерес. У најкраћем, да се настава темељи на јасним научним темељима, да предају, испитују и оцењују одговорни наставници, да се негују светла морална начела и да се предаје и учи из литературе која може да издржи најстрожу проверу.

Читавог века предавао сам из књига које је објавио државни Завод за издавање уџбеника и никад нисам наишао на неку глупост, велику грешку или ненаучно саопштену лекцију. Познато ми је, нарочито последњих година, да су се у уџбенике уселиле ненаучне представе прошлости, садашњости и будућности и да су поједине важне деонице наше историје погрешно изложене или сасвим маргинализоване (ослободилачка традиција српског народа, геноцид, српско-хрватски односи, „допринос” НАТО-а, језик и писмо, косовске теме, итд.). Колико знам, ниједну од тих књига није објавио државни Завод за уџбенике. Објавили су их неки приватни издавачи или филијале страних издавачких кућа, управо из земаља које су учествовале у сатанизацији и бомбардовању Србије, три пута у једном веку.

Чудним променама законских прописа, извршеним 2003. и 2009, извршена је тзв. либерализација тржишта уџбеника, тако да књиге за школску употребу може да објављује такорећи свако. Не само да објављује, већ и да их продаје, користећи добро познате корупцијске методе. Државни издавач не сме да се служи тим методама, а питање је да ли би хтео и кад би му било дозвољено (поклони директорима и наставницима, бесплатне екскурзије, потом семинари за просветне раднике у атрактивним туристичким местима, и слично).

Последице такве праксе су прилично забрињавајуће: приватни и страни издавачи држе три четвртине тржишта уџбеника, а удео издања завода се смањује). Ресорни министри нису реаговали на ово стање, ако га можда нису и стимулисали. Ни они нису имуни на поклоне, сатове, путовања...

На ово стање реаговало је једино државно тело за спречавање нелојалне конкуренције, о чему је „Политика” писала. Нисам видео да су реаговали министри. И шта се потом догодило? Ево, из текста С. Гуцијан види се да је нацртом измена Закона о уџбеницима предвиђена могућност да тзв. националне читанке може да објављује и „предузетник или друго правно лице које је регистровано за издавачку делатност”. О, темпора, о морес! Таквим решењем се у темељу негира основни разлог због којег се уводе националне читанке. Још једноставније, то је као да дате кози да чува купус.

Стога подржавам напор Надзорног одбора завода и професора Павловића да скрену пажњу влади и парламенту на јавни интерес у области школства. Јавни интерес мора бити изнад свих других интереса.

Хвала „Политици” што, захваљујући текстовима својих новинарки које прате школске теме, не запоставља јавни интерес и што критикујe појаве, идеје и процесе које тај интерес, пред очима власти и целе јавности, грубо злоупотребљавају.

Проф. др Александар Николић,
универзитетски наставник у пензији