Трагедија данашњег школства

Велики део домаће јавности веома је непријатно изненадила и узнемирила вест о језивом злочину који се догодио у београдској ОШ „Владислав Рибникар”. Да ли је ово цена садашњих девалвираних и уништених друштвених вредности, лоше, накарадне реформе целог просветног система започете после контрареволуције 5. октобра 2000. године, погубне уређивачке политике постојећих ТВ медија што често емитују рђаве програмске садржаје који обилују насиљем и убиствима или нечег другог?

Чудно је да је ученик К. К. био одличан ђак, музички талентован (свирао виолину), по речима једне другарице из разреда „лепо васпитан”, син интелектуалца, угледног радиолога. Можда је дуго трпео вршњачко насиље (које многи директори школа толеришу и не решавају), можда су га у тој школи малтретирали, понижавали, исмејавали?

Поставља се питање ко је, заправо, главни кривац. Ко је и зашто укинуо васпитну функцију школског система? Зар основни задатак и циљ просвете и просветних радника, осим да образују генерације, није истовремено и васпитање омладине? Част изузецима у просвети, који, попут дивног професора какав је био нпр. Коста Вујић, уче ђаке и поштењу, части, моралу, достојанству, солидарности, хуманости, слободољубивости, да постану не само образовани, већ – добри људи.

Данас је, нажалост, већи део наше омладине на странпутици, јер електронски медији и поједине друштвене мреже пласирају и промовишу пороке, некултуру и девијантне појаве, увезене са Запада, као друштвено пожељан и нормалан модел понашања, што је недопустиво. У сваком друштву, па и у нашем, главни извор проблема потиче са врха пирамиде. Сматрам да би садашњи функционери Министарства просвете требало колективно да поднесу оставку, баш као и руководство поменуте школе. Од врха брда се формира лавина, зар не?

Весна Милуновић,
дипл. политиколог, Нови Београд