Дешешељизација радикала

Зашто је Томиславу Николићу било потребно толико дуго да се разиђе са Војиславом Шешељом? Николић је, како је „Политика” објавила, у мају понудио оставку Шешељу, а неспоразуми и сукоби између њих двојице имају предисторију дугу бар годину дана. Ако по страни оставимо разлоге личне природе (Николић и Шешељ су кумови), могло би се рећи да је Николићевa трпељивост производ Шешељевог боравка у Хагу. Ту није реч само о људском гесту и поштовању партијског колеге и пријатеља који се налази у невољи. На симболичкој равни, лидер странке који се налази у затвору, који је у правном и физичком смислу немоћан, има већу моћ од шефа странке коме су руке одрешене. Самим тим што је у затвору, Шешељ је за радикале (али не само за њих) већ жртва: да му је Николић окренуо леђа, Шешељ би стекао статус мученика, а Николић Јуде. То би по Николића било продуктивно таман колико би за Афрички национални конгрес било добро да се одрекао Нелсона Манделе док је био утамничен.

Шешељ и његова политичка оставштина били су терет за Николића, али су му они истовремено били и адут у бирачком телу. Николићевих два милиона гласова на председничким изборима не би било без претходних милион гласова које је освојио Шешељ. Нити су Николићу пред фрустрираним бирачима одмагале Шешељеве адвокатске бравуре у Хагу и статус мученика који свакако ужива у радикалским очима. Напротив.

Николић је морао да оде са своје функције да би дочекао да чује од својих противника оно што је већ неколико година очигледно. Тако је Нада Колунџија изјавила да је Николић покушао да реформише СРС. Иако није био лишен примитивизма, екстремних и неприхватљивих изјава и предлога, речник радикала с Николићем на челу био је сиромашнији за „велику Србију”, хлеб од три динара, за стране агенте и издајнике који су продали Србију, војску која ће ослобађати Косово. Шешељ као да је чинио све да Србија буде друштво на ивици сукоба, а он у његовом средишту; Николић је протекле четири године сукобе гурао што даље и од себе и од Србије.

Николић је у знатној мери успео да дешешељизује СРС. Он је можда боље и од Бориса Тадића и Војислава Коштунице разумео на који начин и којом брзином „губитници у транзицији” могу да прихвате оне идеје које су им стране. Отуда је било могуће да са позитивним последицама по рејтинг, странка која је била огорчени противник сарадње са Западом постане евроскептична, а затим и странка која је отворено заговарала улазак у ЕУ.

Тај процес дешешељизације је био могућ зато што је Николић Шешеља и његове идеје „сахрањивао” под ловорикама. Немогуће је пронаћи једну Николићеву изјаву у којој се каже да је Шешељ погрешнорадио; напротив, он је до јуна ове године (а и тада је само обелоданио да постоје неспоразуми између њих двојице) о Шешељу увек говорио у суперлативима, јер јеон за Николића, како је сам рекао, био политичар од којег је све научио. Али, док је то говорио, већину ствари које је чинио његов учитељ никада не би урадио. И гурао уз то учитеља у ћошак.

Парадокс је у томе што се проевропски блок надао пре пет година да ће проблем успона радикала бити решен тако што ће Шешељ бити експортован у Хаг. Данас се нада да ће популарност радикала бити решена тако што ће Шешељ бити враћен из Хага. Његов долазак очекује и председница Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић, која је рекла да је „врло реално да се Шешељ ускоро врати у земљу”.

На сајтуБ92, на којем се мора дубоко заорати да би се пронашла лепа реч о радикалима, о Томиславу Николићу јуче се могло прочитати да је реч о „талентованом човеку”, да је у питању „човек који живи у реалности”, политичару који је „хтео да направи цивилизовану десничарску партију”, да је непристрасни посматрач у њему могао да види „српског домаћина који је на окупу држао своју породицу”. Дан раније лидер ЛСВ Ненад Чанак је рекао да ће Николићева оставка изазвати „велике симпатије” код продемократских снага и у међународној заједници. Шефица посланичке групе демократа Нада Колунџија рекла је да би одлазак из политике „била штета за једног политичара формата као што је Николић” и да би са његовим одласком штету претрпео СРС, а „српско друштво остало дубље подељено”. Уопште, онај део јавности који називамо проевропским показао је знаке солидарности са Николићем, у нади да ће он успети да одвуче део радикала са собом.

Ипак, није прошло толико времена да би се заборавиле кампање проевропских снага за председничке и парламентарне изборе. У њима Николић није био ни реформиста, ни српски домаћин, ни реалан човек. У тим кампањама је победа Николића и његове странке значила исто што и „повратак у деведесете”. Иако није нужно веровати да је исказано саосећање политичких супарника бившег лидера радикала неискрено, оно је у основи лицемерно. Николић данас није ништа другачији од Николића од пре осам месеци. Није другачији ни од онога од пре четири године, а понајмање од Николића од пре два месеца који је имао намеру да формира власт у Београду. Да је садашња владајућа коалиција дозволила радикалима тај комад власти, Николић би био далеко спремнији за удар из Хага.Али, Николић, изгледа, није био довољно „реформисан”.

-----------------------------------------------------------

Није пораз, али је тежак ударац

- То што се дешава у СРС није пораз, али јесте тежак ударац за десницу. Десница је најављивала да би јесен требало да буде време за уједињење опозиције, а ми сада видимо да једна од кључних странака деснице трпи озбиљне унутрашње потресе - каже социолог Владимир Вулетић.

Он сматра дарасцеп међу радикалима не представља победу проевропских снага.

- О победи би се могло говорити да су се оствариле Николићеве најаве да ће СРС подржати ратификовање Споразума о стабилизацији и придруживању. Са оним што се догодило међу радикалима, идеја је победила, али ће се Србија још извесно време бавити питањем - Европа, за и против.

Као и Слободан Антонић, аналитичар са супротним политичким погледима, и Вулетић сматра да је десници (односно, суверенистима како их назива Антонић) понестало идеја о начину на који треба решавати државне проблеме.

„Тврда националистичка струја заступа идеје које немају упоришта у стварности.Оне нису конструктивне и не кореспондирају са главним међународним токовима и месту које Србија има. На пример, одговор Србије на признавање Косова ограничило је ионако скучен маневарски простор за деловање. И у том смислу десница се налази у кризи", каже Вулетић.