Тата, долази, ја умирем

Мало Орашје је типично српско село. Ни богато, ни сиромашно. Архитектура с краја прошлог века, али пут је уредан. Дворишта су украшена цвећем, а у центру села продавница, што би рекли, робе широке намене. На клупама испред седе старији мештани. Тамни у лицима. Поцрнели на земљи коју обрађују за живот. На питање да ли знају шта се то претходне ноћи ту догодило, један од њих мирним гласом једва изговара: „Моја унука је рањена. Била је у Дубони, ишла у продавницу. Један метак ју је погодио код ока, а други у бутину. Метак је прошао кроз бешику, сада је у коми. Кажу да јој је оперисано око.” Мук. Људи гледају у дошљака из Београда. Њему непријатно. Шта још да пита...

Даље уз пут кроз село људи стоје пред својим кућама. Скрушени. Жене с марамама, неки носе црнину.

„Овде горе изнад села је тај из Дубоне пуцао на наше најмлађе. Убио их је пет, не знам колико их је рањено. Сви га познајемо, пролазио је овуда често мотором. Његови су правили проблеме и раније”, говори један мештанин. Моли да га не питамо за име. Каже, срамота га је да прича, а други остали без деце. Објашњава да је у овом селу обичај да се обележава ђурђевдански уранак. Млади се скупе, забављају. Обилазе околна села, упознају девојке. Али, због дана жалости и трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар” у Београду одлучили су да се скупе раније. Тада је наишао убица.

За злочин се брзо прочуло у селу. Мештани су сами своју рањену децу возили до лекара у Смедереву. Причају да су аутомобили пуни крви. Убрзо је стигла и полиција. И војска. Сви који су могли да помогну у потрази за убицом. Село су прелетала два хеликоптера. Из Београда су дошли специјалци. Опрема као у филмовима. Америчке пушке, шлемови, панцири. Мештани се у шоку разилазе. Можда им је превише питања. Нису навикли на гужву у свом селу. То је миран крај, тамо где се Шумадија спушта ка Дунаву.

Из села пут води узбрдо. Предиван крај. Сваки педаљ земље је обрађен. Стабла воћа у цвету. Можете тај крај да замислите у Италији. Као са разгледница. А на врху брда усамљена стабла четинара. И неки зарђали јарболи за заставе, који су последњи пут офарбани када су постављени. У прошлом веку.

Испред стоји полиција. Аутомобил с ротацијом препречио је пут. Љубазан полицајац, са стажом и искуством, зауставља саобраћај. У току је истрага. Форензичари у белим комбинезонима фотографишу место злочина. Иза леђа полицајке која носи тешки панцир види се сребрни „пасат” караван. Одмах иза њега и један мали „пежо”. Њему су разбијена једно бочно и задње стакло. Тим аутомобилима дошли су младићи који су настрадали. Још се чује музика са радија који су слушали кроз отворене прозоре.

„Они су ту седели кад је наишао убица. Позвали су га да сврати, да попије пиће с њима. Убица је изашао с пушком и одмах почео да пуца. Младић који га је позвао да сврати и један његов друг, који тренира фудбал у Земуну, успели су да побегну. Остали, који су седели око споменика испод борова, настрадали су”, објашњава мештанин који живи у близини злокобног места.

Један од окупљених људи се крсти. Каже да су на том истом месту Немци у Другом светском рату стрељали житеље околних места – и да је то више од случајности. Као уклето место. Ипак, ту су генерације тренирале фудбал, а земља је родна. Само један од пет настрадалих у злочину почињеном на том месту преминуо је одмах. Остали су издахнули на путу до болнице или у болници у Смедереву. До полиције долази старији човек. Уморан је и забринут. Његов унук Немања Илић рањен је с три метка. У руку, кук и колено. Новинари га заустављају. Репортери из Румуније постављају питања на енглеском језику.

„Мој унук је ноћас позвао оца и рекао му да дође горе до игралишта. Рекао је: ’Тата, долази, умирем, овде је масакр.’ Мој син је пробудио брата који живи одмах поред и отишли су заједно горе. Они су га одвезли у болницу”, објашњава Добрица Илић из Малог Орашја.

Полицајац се мало опустио, прича с мештанима. И даље не дозвољава репортерима да приђу месту злочина. Каже да данас свако село има неког проблематичног мештанина. Како он каже, свог „Мараша”, кога су породица или систем напустили. Или је, једноставно, попустио пред изазовима с интернета. Тамо су сви лепи, богати, возе најбоље аутомобиле и имају лепе девојке и жене. Прича да је једног његовог колегу проблематичан младић из Смедерева посекао ножем по врату. Једва су га спасли да не искрвари „као свиња на даћи”. И отац тог младића је био проблематичан. С колена на колено.

„Тај што је ноћас убијао, из Дубоне, одувек је био дебељуца. Почео је да тренира, набацио мишиће и постао опасан. Живео је сам, у викендици који су му његови купили за четири хиљаде евра. Сви су знали да има оружје јер је његова породица позната по томе. Причали су по славама да имају оружја више него полиција. Кад су хапсили Слободана Милошевића један његов близак рођак је пуцао по селу. Викао је што не иду да бране Слобу. Тада су га привели, добио је пар ћушки и пустили су га. И вратили му оружје”, каже један мештанин.

Новинари из Македоније питају на којим друштвеним мрежама је убица имао профил. Занима их да ли је због тога што је био дебео можда био жртва насиља на интернету.

У том крају сви се знају. Из школе, са весеља и сахрана. Кажу да је један младић који је убијен у Малом Орашју био у вези с девојком која је настрадала у Дубони. Његова сестра од ујака дошла је до места злочина. Да обиђе његов аутомобил који је ту остао.

„Наводно им је рекао да легну и онда запуцао. Кажу да је полудео, али не верујем. У Дубони је убио полицајца и његову сестру, али не и момка из продавнице који је покушао да му узме пушку. Њега је одгурнуо и пиштољем пуцао у ваздух. Упозорио га је и отишао даље”, говори девојка која је имала толико присебности и снаге да репортерима из Румуније да изјаву на енглеском језику. Полиција је није пустила до аутомобила. Кажу – када буде готова истрага.

Путем стално пролазе полицијска возила. У колонама, у правцу Смедерева и ауто-пута. Из супротног правца наилазе војни камиони. И они су учествовали у потрази за убицом, који је касније ухапшен стотинак километара даље. Локалним путевима и даље патролирају јаке снаге полиције. Ту су и припадници интервентне јединице. С њима нема сувишних речи. Траже документа, провера и – срећан пут. Тог тренутка на ум пада мисао да није све готово. Зашто је полиција ту ако је стигла вест да је убица ухваћен у родном крају његове мајке? Можда је имао помагаче, које полиција и даље тражи. Та претпоставка се касније испоставља као тачна.

Надомак села које је завијено у црно налази се ауто-пут. Живот тече даље. Колоне аутомобила и камиона који негде јуре. Возачи на радију можда случају вести о трагедији која се догодила ту, одмах иза брда, које неодољиво подсећа на брегове Тоскане.