Наоружати се или разоружати се?

Веома често у пракси, посебно код извршења тешких кривичних дела као што су убиство, тешко убиство, разбојничка крађа и сл., готово увек се придода и кривично дело „Недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних направа”, које је регулисано чланом 348. Кривичног законика Републике Србије. Разлог томе је чињеница да је готово 98 одсто кривичних дела у којима је употребљено ватрено оружје учињено са оружјем које је илегално. Зато се и логички поставља питање да ли ићи на разоружавање државе, па казнити и оне који регуларно држе своје оружје за које имају уредну дозволу, плаћају порез, држе га на безбедном месту или пробати ипак са покретањем легализације и подизањем санкција за нелегално поседовање. Више сам присталица овог другог, па чак и одређене милитаризације друштва, јер се тај концепт у САД показао прилично ефикасним. У државама где је либерализовано оружје имате далеко мање кривичних дела, јер већина грађана уме да рукује оружјем, деца пролазе и одређене дрилове у школама и обуке, па је и самом криминалцу зазор да неком упадне у кућу или да крене у пљачку, јер ће га тамо дочекати неко ко уме да рукује оружјем. Далеко већи криминал, и то великих размера, јесте у државама у којима је оружје забрањено. Опростите, уверења сам, а то нам показују и језиви догађаји који су се код нас одиграли, да је једини начин да претњу по живот и тело одвратите управо тај да онај ко се усуди да крене у неко непочинство према вама има страх да може да страда, јер ћете се бранити. Наша деца у школама би морала да имају неки вид предвојничке обуке, чисто да би се упознала са неким основним елементима наоружања, борилачких вештина, војне стратегије, прве помоћи, итд. Други разлог зашто сам присталица либерализовања оружја је и чињеница да бисмо тада имали попис свих цеви које се налазе у Србији, па би далеко било лакше утврђивати ко је власник пиштоља из ког је извршено кривично дело.

Са друге стране, апсолутно сам заговорник подизања санкција за нелегалну производњу, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја. Дакле, не може најнижа казна да буде шест месеци или две године, већ мора строже. Дакле, ако имаш нелегално пиштољ, минимална казна пет година да буде. Уколико се ради о аутоматском оружју, снајперима, бомбама, минобацачима, што је свакако забрањено да држите, минимална казна десет година. И ту не би смело милости да буде. Дакле, мора да се кажњава онај ко има нешто нелегално и ко не жели да пријави своје оружје. Такође, пооштрити и казне за оне који поседују легално оружје, али га нису држали по пропису и тиме су могли да изазову општу опасност. Контроле оних који поседују легално наоружање морају да се одвијају чешће, макар једном или два пута годишње, али никако најављено, већ да буду ненајављене контроле. Суштина ове проблематике је да никако на удару државе не би смели да буду људи који су ловци или који се понашају у складу са прописима, већ потенцијални криминалци, терористи, нелегални трговци оружјем. Такви морају да дођу под удар закона и то је једини прави пут.

На крају, немојмо се више правити наивни да се код нас неће догодити нешто што се иначе у свету догађа. Утицај друштвених мрежа, савремених технологија, брзог ширења информација, све то колико је добро има и своју негативну страну. САД као највећа сила на свету не могу да се изборе и да искорене масовна убиства по школама и универзитетима. Тамо су такође умоболници који би то учинили постајали код једног дела младог света по друштвеним мрежама јунаци. Прихватимо да је тај талас дошао и код нас и да једноставно ми, пре свега, морамо да научимо да се бранимо, а нећемо се бранити ако се разоружамо, већ напротив то можемо да учинимо само ако подигнемо ниво наше безбедносне културе и ако имамо адекватну едукацију како да се одбранимо. Зато, два пута да се размисли у ком правцу ће ићи измене и допуне Кривичног законика у вези са овом тематиком.

Народни посланик