Naoružati se ili razoružati se?

Veoma često u praksi, posebno kod izvršenja teških krivičnih dela kao što su ubistvo, teško ubistvo, razbojnička krađa i sl., gotovo uvek se pridoda i krivično delo „Nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih naprava”, koje je regulisano članom 348. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Razlog tome je činjenica da je gotovo 98 odsto krivičnih dela u kojima je upotrebljeno vatreno oružje učinjeno sa oružjem koje je ilegalno. Zato se i logički postavlja pitanje da li ići na razoružavanje države, pa kazniti i one koji regularno drže svoje oružje za koje imaju urednu dozvolu, plaćaju porez, drže ga na bezbednom mestu ili probati ipak sa pokretanjem legalizacije i podizanjem sankcija za nelegalno posedovanje. Više sam pristalica ovog drugog, pa čak i određene militarizacije društva, jer se taj koncept u SAD pokazao prilično efikasnim. U državama gde je liberalizovano oružje imate daleko manje krivičnih dela, jer većina građana ume da rukuje oružjem, deca prolaze i određene drilove u školama i obuke, pa je i samom kriminalcu zazor da nekom upadne u kuću ili da krene u pljačku, jer će ga tamo dočekati neko ko ume da rukuje oružjem. Daleko veći kriminal, i to velikih razmera, jeste u državama u kojima je oružje zabranjeno. Oprostite, uverenja sam, a to nam pokazuju i jezivi događaji koji su se kod nas odigrali, da je jedini način da pretnju po život i telo odvratite upravo taj da onaj ko se usudi da krene u neko nepočinstvo prema vama ima strah da može da strada, jer ćete se braniti. Naša deca u školama bi morala da imaju neki vid predvojničke obuke, čisto da bi se upoznala sa nekim osnovnim elementima naoružanja, borilačkih veština, vojne strategije, prve pomoći, itd. Drugi razlog zašto sam pristalica liberalizovanja oružja je i činjenica da bismo tada imali popis svih cevi koje se nalaze u Srbiji, pa bi daleko bilo lakše utvrđivati ko je vlasnik pištolja iz kog je izvršeno krivično delo.

Sa druge strane, apsolutno sam zagovornik podizanja sankcija za nelegalnu proizvodnju, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija. Dakle, ne može najniža kazna da bude šest meseci ili dve godine, već mora strože. Dakle, ako imaš nelegalno pištolj, minimalna kazna pet godina da bude. Ukoliko se radi o automatskom oružju, snajperima, bombama, minobacačima, što je svakako zabranjeno da držite, minimalna kazna deset godina. I tu ne bi smelo milosti da bude. Dakle, mora da se kažnjava onaj ko ima nešto nelegalno i ko ne želi da prijavi svoje oružje. Takođe, pooštriti i kazne za one koji poseduju legalno oružje, ali ga nisu držali po propisu i time su mogli da izazovu opštu opasnost. Kontrole onih koji poseduju legalno naoružanje moraju da se odvijaju češće, makar jednom ili dva puta godišnje, ali nikako najavljeno, već da budu nenajavljene kontrole. Suština ove problematike je da nikako na udaru države ne bi smeli da budu ljudi koji su lovci ili koji se ponašaju u skladu sa propisima, već potencijalni kriminalci, teroristi, nelegalni trgovci oružjem. Takvi moraju da dođu pod udar zakona i to je jedini pravi put.

Na kraju, nemojmo se više praviti naivni da se kod nas neće dogoditi nešto što se inače u svetu događa. Uticaj društvenih mreža, savremenih tehnologija, brzog širenja informacija, sve to koliko je dobro ima i svoju negativnu stranu. SAD kao najveća sila na svetu ne mogu da se izbore i da iskorene masovna ubistva po školama i univerzitetima. Tamo su takođe umobolnici koji bi to učinili postajali kod jednog dela mladog sveta po društvenim mrežama junaci. Prihvatimo da je taj talas došao i kod nas i da jednostavno mi, pre svega, moramo da naučimo da se branimo, a nećemo se braniti ako se razoružamo, već naprotiv to možemo da učinimo samo ako podignemo nivo naše bezbednosne kulture i ako imamo adekvatnu edukaciju kako da se odbranimo. Zato, dva puta da se razmisli u kom pravcu će ići izmene i dopune Krivičnog zakonika u vezi sa ovom tematikom.

Narodni poslanik