Чувар слонова у зимском периоду

После више од пет деценија лутањa по земаљском шару, а није био ваљда једино на Арктику и Антарктику, Часлав Хаџи Николић схватио је да његов пут откривања западу непознатих феномена других медицинских традиција може имати и зачуђујуће обрте.

Познати београдски неуропсихијатар у далека пространства никада није ишао као туриста нити зна како то изгледа. Чврсто се држао основног принципа да одредиште „није другачије место, већ другачији поглед на свет” без обзира на то о којим се категоријама ради, укључујући и медицину као област усмерену ка смањењу људске патње. Јер, открити у другим културама нама непознате феномене, који могу ублажити патњу, основни је принцип такозване транскултуралне психијатрије, као важног дела интегративне медицине којој се овај лекар посветио.

Неуропсихијатар антрополошке оријентације

 Докторирао је на катедри за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, а на Отвореном универзитету УН за комплементарну медицину Коломбо – Атина, у Атини.

Већ четврт века бави се истраживањем ајауаске, психоактивне биљке коју народи Амазоније користе у оквиру веома сложеног, рафинираног психотерапијског поступка. Некада је то била само занимљива егзотика, а већ данас се учинком ајауаске баве на одељењу за неуронауке у Оксфорду и Универзитету „Џонс Хопкинс” у Сједињеним Државама.

Понекад, све чешће, одлута и у родно Ваљево, а дом му је нa Дорћолу, надомак Бајлонијеве пијаце.

 Сваки његов повратак ишчекује се с нестрпљењем, јер нова сазнања и успомене несебично дели с младим колегама, преданим слушаоцима којима нуди могућност да с њим заплове том пучином. Слично је било и сада, кад се после тромесечног избијања вратио из Сри Ланке, са Светлог острва.

– Имао сам намеру да и ове године одем у перуанску Амазонију и да наставим оно што сам започео, али се тој намери испречило ванредно стање због пандемије – почео је као да се правда. – Тако сам се преусмерио ка Сри Ланки, мада су ме пријатељи и колеге одвраћали од тог наума због замки које је поставила пандемија короне.

Открива и да је Сри Ланка заправо једна од његових првих „културалних љубави”:

– Тамо сам, између осталог, упознао и Чедомила Вељачића, професора источњачких филозофија са Загребачког свеучилишта, који је, како ми је једном поверио, згрожен западним грабежним менталитетом напустио место професора и у Сри Ланки наставио живот као будистички монах. Под именом Бику Нанаџиваку достигао је високо место у будистичкој монашкој хијерархији.

Ову епизоду помиње не да би се, како каже, поредио с њим, већ зато што је током последњег путовања на ово острво упознао монаха Оланда Ананду који га је неодољиво подсетио на чувеног загребачког професора, на његове животне, филозофске и религиозне ставове. Као и Вељачић, дошао је са запада на острво и остао четири деценије, имао високо и западњачко и источњачко образовање и кретао се Будиним путем „усамљен као носорог”.

– Мени је била привилегија да будем његов сапутник. Нажалост, због низа околности наше дружење није могло да потраје онолико колико је требало, али у блеску његових размишљања могао сам назрети шта је то што би се из будистичких медитативних техника могло прилагодити и интегрисати у западни психотерапијски простор. С нашом заједничком пријатељицом Славицом Зекавицом отишли смо у Дондру, најјужнију насеобину Сри Ланке – а од тог места до најјужнијег копна на планети Земљи нема ничег сем воде океана – да посетимо један будистички храм. Ту, испред храма, шеткао се слон, а један од монаха ми је објашњавао зашто је слон за будисте света животиња, па самим тим и зашто родитељи доводе децу да се с њим поиграју. Тако је почело – приповеда наш саговорник.

Прича како су се онда растали, свако је отишао својим путем. Часлав се вратио у Унаватуну, где је било централно место његовог боравка.

– У Унаватуни ме је дочекао позив на неку врсту семинара о будизму који је неколико монаха организовало за странце (плаћање у доларима или рупијама) као инстант науковање. Да ли је будизам изашао на тржиште или је било обратно – не знам, тек сутрадан ме је један од калуђера позвао на молитву са својим пратиоцима. Увео ме је у просторију у којој ништа није подсећало на манастир: празан простор, сто и две столице. Није било ни миришљавих штапића ни Будиних слика. Ушли смо и заузели места, а он је извадио свој компјутер и – кликнуо на зум. Почеле су да искачу сличице његових пратилаца у електронском походу на будизам – присећа се наш саговорник.

 Тако је, каже растужено, његова мистична представа o будизму почела да бледи и добија друге димензије.

– Не могу да кажем да је то био разлог мог окретања на другу страну, али исте вечери (а мислим да се ништа не дешава случајно) звала су ме на вечеру двојица колега која су се враћала са Универзитета Чанг Хај у Тајланду, након едукације о начину коришћења слонова у терапији уз помоћ животиња – наставља он.  

Животиње у последње време све чешће постају помоћни терапеути у унапређењу менталног здравља или лечењу менталних поремећаја. То је облик психотерапије у којој се коришћењем архајске везе између животиње и човека обучени љубимци (пси, коњи, мачке, птице...) укључују у терапијски процес. То је увелико у употреби у западним земљама, а у новије време и код нас. Клиника „Мејо”, на пример, има посебну службу у оквиру које се користе обучени пси терапеути.

Истраживања на Универзитету Чанг Хај показала су да је лечење уз помоћ слонова дало много боље резултате него терапије с другим животињама, а нарочито код деце с аутизмом. Међутим, широка је лепеза болести деце и старијих у коју се могу укључити и слонови.

– Те вечери маштарили смо да један такав центар оснујемо у Сри Ланки. Свидела ми се та идеја, али да бих јој се приближио подразумевало је и да се зближим с овим бићима како бих разумео њихову психологију. Слонови су најинтелигентније животиње с највишим степеном емпатије, пре свега према сабраћи, али и према људима.      Одмах ме је импресионирала брижност тих мастодоната коју исказују према бићима у окружењу, а посебно људима – објашњава др Хаџи Николић.

У селу Пинавала постоји „сиротиште за слонове”, простор у којем је смештено деведесетак напуштених животиња. С једне стране, ту су били заштићени и сигурни, али с друге је однос према њима био прилично суров.

– Придружио сам се организацији која се брине о тим дивним створењима. Био сам задужен за слона Рађу и његову „супругу” Лакши. Рађа је леп, велики слон без кљова. Можда се не зна да само пет одсто мужјака азијског слона има кљове? Тај недостатак спасао их је од истребљења, судбине која упркос свему још прети њиховим афричким рођацима.

Дружење с Раџом и Лакши било је лепо, али то је пре свега био тежак и исцрпљујући целодневни рад, а тај „протокол” се мора описати. Почиње у освит зоре, око пет, с двочасовном шетњом џунглом колико да се штићеник мало размрда. Следи лекарски преглед стопала због могућег трња или каквих других повреда, а затим и „јутарња тоалета” са четкањем (скидањем прашине) и умивањем. Доручак је „лак”: од сто до двеста килограма разног зелениша које се, срећом, не кува. Била је суша, па je слон добијао и витамине „по списку”, које је доктор паковао у смотуљке траве и тако му сервирао. Онда ваља скокнути два-три километра до оближње реке јер слонови обожавају купање или само лешкарење у млакој води. Па мажење…

– Kонтакт остварују додиром, а емоције и расположење исказују сурлом и ушима – насмејао се Часлав. – Када су у невољи, машу ушима и испуштају звуке ниске фреквенције да би их чули остали у групи и притекли у помоћ. Преплитање сурле са сабратом има исто значење као и руковање у људским односима, док ушима обзнањују или радост или бес. Не дао вам Бог ово друго! To друго, дакле стање беса, неконтролисане агресивности и деструкције знано као маст стање у које мужјаци западају једном или два пута годишње. Траје кратко, петнаестак дана. Иначе, то су мирне и брижне животиње чије се емоције некад и физички осећају.

Дан растанка

Додаје и да ће заувек памтити дан растанка:

– Осећајући да одлазим, Раџа ме је нежно обгрлио сурлом, а затим дуго за мном махао ушима у знак поздрава. Тешко је и замислити да у толикој животињи и дебелокошцу обитава тако нежно срце.

Није спомињао поподневни одмор „неговатеља” и „штићеника”, нити да ли је Раџи и Лакши пред спавање читао приче за лаку ноћ, па се лако да закључити да им то пландовање није у опису редовних дневних активности. Али, с носталгијом је причао чак и о скупљању и чувању слоновске балеге, jeр је драгоцена сировина за израду изузетно квалитетног и веома траженог папира.

Поподневна шетња џунглом се подразумевала.

– Током целодневног дружења ствара се веза, а интензитет тог односа временом постаје све јачи и већи – причао је разнежено. – Због тога ме није збунила Раџина реакција кад смо се неопозиво растајали. Учинило ми се да сам осетио његову тугу... или је то била моја фантазија? Тешим се надом да ће ме радостан дочекати догодине...

Несуђени поглавица

Часлав Хаџи Николић је неуропсихијатар антрополошке оријентације. Припада школи нове крос-културалне психијатрије чији је основни принцип парадигма – ако желимо да разумемо понашање других култура, целокупна анализа нашег доживљаја мора бити заснована на њиховим концептима, а не на нашим.

Тај свој став настојао је да примени у егзотичним културама Анда и Амазоније, Борнеа и Малезије, међу јеменским габилама као и нигеријским племенима или у високим традицијама индијске и кинеске културе.

Настоји да концепте традиционалних медицинских система интегрише у западни медицински модел.

То нису скитања првом класом, нити у аранжманима са звездицама, већ аскетска сналажења, о чему сведочи прича да га је ономад савет конгоанског племена Тив, настањеног у Нигерији, прогласио за поглавицу, али званична церемонија инаугурације још није обављена јер нема пара да купи три краве, шест коза и пиринач за гозбу у част свог устоличења.