Споменици, украс или дуг прецима

Сачувај нас, Боже, рата! Прво су из књижница уклоњена дела руских аутора, а онда се прешло на „тврђи материјал” – на споменике који су некада ницали по источном делу Европе као израз захвалности Црвеној армији јер их је ослободила крвавог нацистичког јарма. Недавно рушење споменика у Украјини био је повод да истражимо ко у Београду нeма споменик, а требало би и да ли су таква обележја украс престонице, дуг прецима, подсетник савременицима или порука потомцима.

Неки угледник најавио је да ће се Београд одужити Михајлу Пупину, светском научнику српског порекла и патриоти, и Влади Илићу, негдашњем председнику Београдске општине који је основао зоолошки врт, прикладним споменицима на местима која сведоче о њиховом делу. Али, обојица су већ имали нека обележја. Пупиново попрсје је од 1993. године на улазу у здање „Електродистрибуције” на Славији. Бронзани Влада Илић две деценије с постамента дочекује и испраћа све који прођу кроз капију Врта добре наде.

Ово би могло да заведе на погрешан закључак да градска Комисија за споменике и именовање тргова и улица аљкаво ради свој посао. Не, „случај” указује да Комисија располаже само пописом јавних споменика, а не и оних који су се затекли у кући, у кругу установе, предузећа или организације, ма како доступни јавности били.

Слично је и с београдским Заводом за заштиту културно-историјских добара, који своје „штићенике” разврстава по друкчијим узансима. Због тога је на званичном сајту наведено: „На београдским трговима и у парковима у 10 градских општина подигнуто је 192 споменика и постављено је 237 скулптура. У приградским општинама има 70 споменика и скулптуралних дела”.

Без антике

Још пре четири и по деценије новинар Дарко Шаренац, у књизи „Паркови, људи, догађаји”, успео је да поброји више од шестсто споменика, али и тај број је прегазило време кад је објављен први део тротомне студије „Београдски споменарник” његове следбенице Неде Ковачевић. Споменарник садржи око хиљаду и по камених и бронзаних обележја за сада, до појаве друга два тома.

Повест Белог града задире дубоко у прошлост и једна је од најдужих у Старом свету, па збуњује то што има несразмерно мало споменика, свеједно што је у 115 ратова који су га походили ревносно рушен и обнављан.

Чак је и лаику тешко да поверује да у Београду није било споменика из античког периода или из средњег века, јер град на гребену изнад ушћа Саве у Дунав одувек је био важан стратешки, трговински и културни центар овог дела Европе. И било их је, о чему сведочи неколико сачуваних што се налазе у лапидаријуму, у простору Старе барутане у подграђу Београдске тврђаве.

Већину споменика избрисала су из градског земљописа три века отоманске окупације и исламски обичаји. Мада, споменици нису страдали само због освајача, већ им је судбину у новије доба кројила смена власти, устројства државе и наметања нових идеологија.

Због навођења две врсте обележја на сајту Завода, разум упућује да је споменик посвећен догађају, а скулптура личности. Међутим, догађаја и људи вредних сећања има многоструко више, што би неупућеном могло да побуди сумњу да смо незахвалан или шкрт народ. Забуну ствара и то што се многа попрсја, која красе прочеља градских здања, а реч је о задужбинама на којима су бисте великана који су ту живели или радили, не убрајају у споменике на отвореном, већ у такозвану декоративну пластику.

Званично, најстарији сачуван јавни споменик у Београду легат је кнеза Александра Карађорђевића никао 1848. испод Врачарског поља, а посвећен српским устаницима изгинулим 1806. године у борбама за ослобађање града. У доњем делу истог парка било је и неколико гробова с надгробним стелама јунака палих у тим борбама, али су уклоњени почетком седамдесетих, кад је прокопаван Врачарски тунел за будући београдски метро. Надгробници су враћени, а земни остаци бораца покопани на другом, прикладнијем месту.

 Осим тога, Београд има још неколико лепих а необичних споменика, а најуочљивији су Теразијска чесма, постављена 1860. године у славу династије Обреновић, и Делијска чесма у Кнез-Михаиловој улици из 1987. године као споменик старој чесми из 1843. године која се налазила крај срушене лутеранске цркве, у данашњој Делијској улици.

У част Десанке Максимовић

Нажалост, по оној: колико пара, толико музике, трка посустаје па је последњих неколико деценија све мање споменика, а изузеци који се памте су Растко Немањић у сенци Храма Светог Саве, Стефан Немања на Савском тргу и Стефан Лазаревић код Ботаничке баште (мањи је, али зато има два, уз овај, и на Калемегдану, рад Небојше Митрића постављен 1983. године). Међу новијима су и споменици мајора Драгутина Тепића, последњег народног хероја, патријарха Павла и Десанке Максимовић уз Цркву Светог Марка, Раше Попова, новинара и маштара, а однедавно и композиција са Симом Андрејевићем која је враћена на Игумановљеву палату, његову задужбину.

Бронзани шимпанза Сами и керуша Габи у Врту добре наде постављени су да славе догађаје, а не „личности”.

Ово кратко подсећање на споменике требало би да подстакне наше „транзиционе богаташе” да можда за собом оставе легат у виду споменика неком догађају или скулптуре великану, ма како скромно било. Држава ових дана и година има заиста преча посла, па не стиже. Треба их подстаћи, а решење су смислили прагматични Американци, који ктиторима (улагачима у уметност) ту врсту инвестиција одбијају од пореза, па би нешто слично и овде могло да се запати.

Споменик јунаштву

Нигде у свету, осим у Београду, не постоји споменик непријатељу. Тај белег поштовања поставио је фелдмаршал Аугуст фон Макензен, командант здружених армија које су октобра 1915. започеле другу офанзиву на Србију. Бројнија и много боље наоружана армада приморала је српску војску, владу и народ на повлачење, а одступницу су држале мање јединице по ободу града.

Једна таква, састављена од 39 бораца (36 Срба, двојице Француза и једног Енглеза), испречила се у Кошутњаку читавом пуку прекаљених бораца и задржала их два дана. Погинули су сви, до једног, али су за собом повели и 200 непријатељских војника. Покопани су на приручном војничком гробљу, а над њим је подигнут споменик на којем на српском и немачком језику пише „Овде почивају српски јунаци”.

Пресељење неподобног Кидрича

У историји Београда било је и трајних пресељења „неподобних”. Памти се случај споменика Борису Кидричу, дело академика Николе Коке Јанковића, за које је вајар Хенри Мур приликом једине посете Београду изјавио да је најбоља стојећа композиција коју је икада видео поредећи је с Роденовим „Мислиоцем”. Спасао га је сликар Раша Тркуља, тадашњи директор Музеја савремене уметности, и пренео га у свој вилајет, а Влада Булатовић Виб то преточио у свевремени афоризам – „Тешко једном миру између два рата”!