Мирна и сигурна рука и у 85. години

Мој живот потпуно се преокренуо и добио један нови смисао оног тренутка када је давно, пре више од 40 година, један мој близак рођак донео из Африке сувенир, односно маску од дрвета која ми је привукла пажњу. У то време још сам активно радио, био сам ауто-механичар у Нишу, али сам, држећи ту занимљиву маску у рукама себи поставио питање да ли и ја могу нешто слично да направим. После краћег размишљања нашао сам квалитетан комад дрвета и почео. Мало-помало, у почетку и с доста несигурности, почео сам да обрађујем дрво иако у то време нисам имао адекватан алат. Од тог комада дрвета и на основу те маске из Африке, за коју признајем да ми је била велика инспирација, направио сам оно што сам замислио у својој глави. Од тог тренутка, од те прве маске коју сам израдио у дрвету до данашњег дана живим с дрветом и дуборезом.

Овим речима почео је разговор за „Политикин Магазин” Благоје Благојевић, старина зашла у 85. годину, пензионер из Ниша, који се одмах после престанка активног рада у ауто-механичарској радионици преселио у прелепо Заплање изнад Гаџиног Хана, недалеко од Ниша, у село Доњи Барбеш. Он је један од малобројних дуборезаца на југу Србије.

Иконе у дрвету

– У једном тренутку велика ми је жеља била да клешем камен и да израђујем камене скулптуре. Одустао сам из само једног разлога – у околини Гаџиног Хана нема квалитетног камена. Понекад и сада урадим покоју скулптуру у камену, онако, за своју душу, али ми је дрво ипак у првом плану. Верујте да никада нисам бројао, нити бих са сигурношћу могао да кажем колико сам досад дубореза и скулптура у дрвету урадио – каже наш саговорник.

Кренуо је најпре с резбарењем ликова мајки с децом и то је код великог броја његових пријатеља и познаника изазвало посебно занимање и заинтересованост, што му је дало подстрек да настави.

– Учланио сам се у Удружење уметника аматера у Нишу, после чега је све постало другачије, а признајем и озбиљније. Веома често последњих година код мене долазе и знани и незнани не само да виде моја дела, већ и да наруче икону у дрвету. Једноставно, наш човек воли да има нешто тако у свом дому, као знамење у својој кући.

После деценија стваралаштва, пре извесног времена Благојевић је у нишком Дому Војске имао самосталну изложбу радова, која је привукла изузетну пажњу јавности. На изложби је приказано седамдесетак његових дубореза. С уметницима аматерима учествовао је на бројним изложбама и манифестацијама културе у Нишу и градовима српског југа и југоистока.

Објашњава старина, кога сви зову деда Благоје, да има своју технику резбарења и дубореза:

– Ја сам првих година дуборез радио само ножевима које бих сам правио. Касније сам много тога научио од једног самоуког старијег комшије, који је кроз године рада стекао изузетно искуство. Све ми је то пренео, ништа није крио од мене. Захвалан сам му јер сам од његових добијених савета савладао готово све финесе резбарства и дубореза. За дуборез користим обично двадесетак различитих ножева, али првенствено оне који су најоштрији. Дрво се лако обрађује, него ја с годинама полако почињем да губим добар вид. Углавном урадим малтене 90 одсто онога што је потребно. Спремам се за интервенцију и надам се да ћу после операције ока поново моћи да радим стопостотно. Сада је, ипак, најважније да је рука још увек мирна и сигурна.

Сећа се Благоје како је дуго био преокупиран резбарењем сирена, и то у камену:

Сирене с Јужне Мораве

– Инспирацију да клешем фигуре сирена добио сам након што сам крај Јужне Мораве пронашао необичан округао камен, црн с белом „кошуљицом”, и који сам донео својој кући. Посматрао сам га, окретао и почео да клешем. Од тог моравског камена направио сам фигуру, за коју су сви чим би је угледали говорили да је „сирена” или „сиренко”. Сада имам двадесетак тих фигура, које представљају моју малу и личну збирку и мини-изложбу. Неке од сирена налазе се у Шведској, Швајцарској, Немачкој, Аустрији, Француској и другим земљама Европе, које су наши људи, који живе у Европи, купили од њега.

Новац који је добијао улагао је у куповину различитих врста дрвета. Како каже, сада највише користи липу, јову и „мекша”.

Благојевић не крије да би волео да макар један од двојице синова настави његовим стопама. Истиче да су талентовани, да имају дар за уметност, али да засад још нису посебно заинтересовани за резбарство и дуборез. Но, можда ће временом и сами да схвате да треба да га наследе... Јер, оно што је његових руку дело, ипак има велику и посебну уметничку вредност.