Посматрајте своје дете

За све вас који ме питате за поглед на ова стравична дешавања и тражите разговор или савет за своју децу, породицу, себе, имам вест – не постоји тренутна терапија и излечење од стања у којем смо.

Да могу да утичем, волела бих да сви телевизијски канали и скоро свака новинарска објава, по цео дан, не указују пажњу овим догађајима јер деца у пубертету и адолесценти, па и старији жељни пажње, у овоме виде начин да пажњу и препознатљивост у друштву потраже на сличне начине.

За то време, да могу, увела бих ванредно стање за узраст од девет па макар до 23 године, најмање 20 дана – да им се мисли и ставови разбистре. А за то време бих обавезала родитеље да им забране доток било каквих информација путем телевизије или телефона.

Па би имали прилику и да саслушају своје дете и да га упознају. Па би и они који не познају своју децу или беже од тога да их упознају, упознали и своје дете и њихове вршњаке, а и себе као родитеља. Наравно, они који су спремни за то.

Што се тиче одговорности, децидно ћу рећи да су родитељи први одговорни за дете, све док то њихово дете не постане родитељ. И шта год да је нечије и моје лично мишљење о друштву у којем живимо, нико ми не може рећи да „сви пуцају” и да „нико није нормалан”, јер „сви смо део овог друштва”.

Услове у којима живимо сами градимо или сами бирамо и стварно је тешко више слушати осуде са свих страна док и сами не преузимамо одговорност. Дакле, деца су пре уласка и након изласка из било ког колектива или система – наша и само наша одговорност.

Не желим да чујем ниједног родитеља да је рекао – нисам ништа приметио/приметила код свог детета. Па нисте, јер и не гледате, не посматрате своје дете.

Након ове ванредне ситуације постепено бих враћала нашу децу у нормалне токове, под будним оком породице и система у којем бораве. Потребна је стална размена информација.

А када смо код размене информација, оставите „вајбер” и остале интернет групе, јер ако имате времена за куцање порука, имате и за шетњу или топао напитак с макар два родитеља другара ваше деце.

Шта то значи? Значи да нећете бити препуштени сувопарном пријему и индивидуалним ставовима и импресијама на прочитане поруке, већ ћете од размене информација с другим родитељем чије дете познаје ваше дете врло реално имати слику какво је његово социјално окружење, као и какво је ваше дете у том окружењу.

Што се тиче ових немилих догађаја, у Бога се надам да ће нам дати снаге да вратимо оно што нам већ деценијама фали – да породица опет постане основна ћелија друштва.

Волим увек својим родитељима да кажем – пазите како гајите децу јер ћемо немоћни и болесни пасти баш у њихове руке!

За реформу и опоравак друштва и свести једне нације или народа треба далеко више од рестриктивних и тренутних решења. За очување породице треба много више од једнократних и повремених социјалних помоћи. Потребни су свест и зрелост родитеља да буду родитељи! То никада није било једноставно и свако време је носило своју тежину.

Не можемо се изопштити из временског тока у коме јесмо, јер то онда морамо очекивати од свих осталих народа. Али шта је потребно да се уради? Вратити вољу нашим грађанима да остану део овог друштва и да унапређују баш ово друштво, да воле своју веру, нацију, државу, културу, језик и све остало што је Србија.

А како? Тако што ће сви закони и све институције бити подређене том циљу.

Шта сејете то вам и ниче!

Ако јавно не будемо истицали и славили узорне примере, успехе, дивне и паметне појединце и групе, и ако се стално будемо бавили проблемима, вредносним расулом, деградацијом разума и осталим негативним појавама овог времена, за неколико деценија ћемо имати нацију стараца која чека да изумре.

На питање како то извести, могу да се бавим само својом струком. Реформа школства би требало, између осталог, обавезно да садржи:

– враћање угледа струкама које се баве радом с децом кроз давање могућности за адекватно реаговање на уочене проблеме (а не да страхују од реакције родитеља и деце), кроз бенефициран радни стаж и високе плате (јер ти људи, заједно с родитељима, граде будућност наше земље);

– награђивање успешних ђака, на пример, скраћеном школском годином (уз могућност, уколико су савладали цело градиво, да раније добију шансу за закључење оцена и дужи летњи распуст);

– обезбеђивање могућности да се укључе у различите програме друштвено- корисног рада за који ће добијати неку симболичну „плату” (новац) или неки други системски бенефит (ову могућност бих дала због родитеља који имају огроман проблем где деца да им буду док раде);

– реформу образовних захтева, то јест да деца стичу мању количину теоријског знања, а више практичних вештина;

– прављење списка етичких и моралних циљева који се обавезно постижу кроз систем образовања;

– завршне испите који би садржали обавезно испитивање развијености националне (наравно, не националистичке) свести и припадности;

– увођење обавезних емисија на друштвеним мрежама и телевизијским каналима које се баве подршком породици и одговарајућом забавом за децу...

За ово је, драги моји, потребна воља, снага и истрајност свих, без очекивања брзих промена. А за праве цветове промена потребно је минимум две деценије.

Па док се бавите политиком и осудом, пробајте било шта да решите у својој микрозаједници и захвалите се јавно свима који су вам у томе помогли (нагласите када и како су вам помогли). Искористите друштвене мреже да се похвалите свима о свом успеху и начину како сте успели. И када мреже буди „сијале” успехом и захвалношћу, нећете више ни имати страх шта нам деца прате.

Срећно свима!**

*Педагог и породични саветник

**Објава коју је ауторка написала на „Фејсбуку” након трагичних догађаја у ОШ „Владислав Рибникар” и у Младеновцу, схвативши после бројних позива и питања забринутих родитеља да су им одређени одговори неопходни што пре. Текст је, уз сагласност ауторке, незнатно измењен ради прилагођавања новинарској форми