Из мождане смрти нема враћања у живот

Недовољно разумевање мождане смрти има негативан утицај на одлуку породице за донирање органа за трансплантације. Органи се углавном добијају од пацијената код којих је утврђена мождана смрт, што је први корак у процесу трансплантације. Појам мождане смрти се јавља средином прошлог века захваљујући напретку интензивне медицине, анестезиологије и настанку респиратора. Први пут су клиничари у Француској 1959. године у оквиру велике студије проучавања пацијената у неповратној коми са оштећењем мозга дошли до закључка да су пацијенти заправо мртви тог тренутка када им се мозак угаси, односно умре. Тада настаје ентитет мождане смрти који је утемељен наредних деценија у најсавременијим медицинским центрима.

Др Саша Кнежевић (Фото: лична архива)

Како истиче асистент др Саша Кнежевић, специјалиста анестезиологије, реаниматологије и интензивне терапије, који више од деценију лечи најтеже пацијенте у Ургентном центру и Неурохируршкој клиници Универзитетског клиничког центра Србије, мозак је орган који контролише готово све процесе у организму, а његове ћелије су изузетно осетљиве и умиру за неколико минута ако немају храну и кисеоник. Када наступи смрт мозга то је дефинитивна смрт, јер више нема наде ни повратка за враћање у живот, док се виталност појединих органа може вештачки одржати краткотрајно уз помоћ лекова, апарата и искусних интензивиста анестезиолога.

– Савремена медицина не дозвољава било какве грешке у утврђивању мождане смрти. Протоколи су јасни и морају се поштовати, искључују се сва стања која могу маскирати праву клиничку слику пацијента. Мождана смрт се никада не доказује у коми непознатог порекла, у коми метаболичког порекла, у интоксикацији, у хипотермији јер су то стања која могу ставити мозак у стање привременог губитка функција. Мождана смрт се доказује само онда када је јасно и са сигурношћу видљиво оштећење мозга које се лако и јасно може документовати, тако да и лаику буде јасно о чему се ради. Најчешће су то велика крварења у глави, било спонтана или трауматска, и у нешто мањем броју исхемска оштећења, такозвани шлогови – појашњава др Кнежевић.

У Србији се мождана смрт докаже на годишњем нивоу код неколико стотина пацијената, с тим да је свега трећина подобна за процес кадаверичне донације ткива и органа. Најчешћи узрок мождане смрти су траума мозга и спонтана крварења у мозгу, било да се ради о анеуризми или хипертензивном хематому, затим исхемија или шлог и на зачељу хипоксија код, на пример, дављеника, или епилептичара после напада, кардиолошких пацијената…

– Постоје јасно утемељени и научно доказани протоколи за доказивање мождане смрти и они су непогрешиви. Мождану смрт код одрасле особе доказује анестезиолог и неуролог или неурохирург у неколико прегледа са одређеном временском паузом која зависи од узраста пацијента. У дечјој популацији у тиму су анестезиолог, педијатар и неуролог. Трансплант координатор не сме доказивати мождану смрт када обавља ту функцију. Мождана смрт се доказује на основу клиничких прегледа у датом временском интервалу и потврђује се једним од дијагностичких поступака: ЕЕГ, евоцирани потенцијали, транскранијални доплер, конвенционална церебрална панангиографија, ЦТ мултислајсна контрастна панангиографија и перфузиона радионуклеарна сцинтиграфија (у пракси се не користи). Код деце се обављају прегледи у дужим временским размацима у зависности од узраста и лекарски тим има другачији састав у зависности од узраста детета – додаје наш саговорник.

Србија има дугу традицију трансплантације органа, ткива и ћелија, јер се ове године навршава 50 година од прве трансплантације бубрега у нашој земљи, а скоро три деценије се трансплантирају срце и јетра. Нажалост, др Кнежевић сматра да је после пандемије ковида 19 српска трансплантациона медицина пала на европско дно иако имамо боље техничке услове и више кадра, јер немамо довољно потенцијалних донора и органа који се могу трансплантирати.

– У најбољим годинама српске трансплантације имали смо готово сто трансплантација годишње од око 40 донора на годишњем нивоу и спадали смо у европски просек са тенденцијом раста. Кључни проблеми за недовољан број донора у Србији је недовољна информисаност, предрасуде и обичаји на локалном нивоу са дистрибуцијом сагласности углавном на северу и западу земље, док имамо потпуно нем југ и исток. Потенцијални донор може бити особа до 65. године по закону, а с обзиром на померање просечне старосне границе живота на европском континенту, морамо разматрати да се ова граница подигне на 70 или евентуално 75 година како би надоместили недостатак органа од подобних донора добре биолошке старости. На пример, неко са 70 година може имати боље стање органа него неко са 50 година – наводи др Кнежевић.

Пацијенти којима требају органи као задњи вид пружања медицинске помоћи када су сви други поступци исцрпљени довољно су у тешкој ситуацији и њихови дани су одбројани да би ми стварали било какве предрасуде о овом чину. У животу статистичка шанса да нам некад затреба орган је 60 пута већа него да будете потенцијални донор органа. Распрострањеност и пораст обољења бубрега, кардиоваскуларних обољења и дијабетеса чини нас све чешће кандидатима за трансплантацију неког органа, а све ређе потенцијалним донором и када се за то испуне услови.