Србија на скенеру

У праву је премијерка Ана Брнабић када реагујући на социјалне пошасти којима смо сведоци каже да се не може рећи да је систем заказао.

Није систем заказао. И те како је жив и опасно дуго функционише кроз разне власти које као да су земљу осудиле да никада не дочека крај транзиције. Данас смо сви затечени најморбиднијим манифестацијама, али веће изненађење би било да их нема у друштву које, несвесно и неодговорно, гура ка екстремима.

Србија се претворила у експрес лонац систематичним избегавањем демократских реформи, промоцијом извитопереног патриотизма и шовинизма, партократијом, утеривањем страха, ендемском корупцијом, толеранцијом организованог криминала, насиља и других невоља, као и због потчињеног судства, запостављеног образовног система, контролисаних медија и таблоидног слављења лажних вредности и антихероја, супремацијом „најки” патика над прочитаном књигом Лава Толстоја. Изнад свега неморала који се нуди као морал.

Нико том харајућем феномену општих неуроза не може да умакне. Само је неко више, а неко мање отпоран на вирус социјалне инфекције. Једни успевају да се боље снађу бежећи у енклаве породице или пријатеља, градећи око себе заштитни зид од друштва у којем живе. Самоизолација као покушај појединачног спаса, али не и спас друштва. Нико не може да буде срећан, задовољан, па и здрав у нездравом друштву.

Други неспремно стоје на ветрометини док их негативна енергија попут цунамија удари док чекају на посао, у саобраћају, приликом заказивања скенера или операције кука, приликом уписа детета у обданиште... Увећава се општа нервоза која ће наћи своје егзекуторе.

Системски кривац је Н. Н. особа. Параван за стално бекство од одговорности. Крив је Запад који би да уништи Србе, крив је Исток који продаје аутократију, криви су косовски Албанци који отимају свету земљу и остали суседи који завиде нашим успесима.

Крива је власт и лопови који држе руку у џепу народа. Крив је онај са дијагнозом. Крива је опозиција. Криви су они који пласирају лажне вести или они који покушавају да шире истине. Крив је судија који се плаши сопствене сенке или подмићени полицајац, професор који ме мрзи, лекар који очекује коверту и његова осиона болничка сестра, крив је онај са џипом или комшија који је стално намргођен...

Нема краја. Увек је неко други крив. Само ја нисам крив. Лагање себе се онда мултипликује и постане општи образац. Тако мора. Због посла, личне сигурности, поменутих „најки” патика. Морам значи да ме неко приморао, али имам избор. Покушаћу да променим. Хоћи или нећу, али не морам. Одредићу своје приоритете.

Болан је континуитет одбијања одговорности, али ништа се у друштвима не догађа случајно. За све постоје закономерности. Друштвене науке јасно ће утврдити да одређено понашање неизбежно води одређеним социјалним појавама. Што дуже тензије трају, последице су разорније.

Пуњење друштва негативном енергијом траје деценијама. И није Србија у томе усамљена, али је ретка која не поставља суштинско питање: зашто су нам такве деценије? Како се толико зла разлило по читавом друштву стављајући под своју чизму све његове сегменте? Како је створена Србија која је престала да уважава знање па ниподаштава наставнике у школи, која је из свакодневног опхођења избацила реч „извини” или „Добар дан, комшија”? И све друго што је уследило?

Таквом друштву потребна је колективна терапија. Масовна убиства требало би да послуже као окидач опште катарзе. Требало би, а да ли су сличне, још трагичније ситуације биле њихов повод?

Ништа у Србији није завршено ратовима и бомбардовањем. Чини се све да јавност не добије пуну истину. У Босни и Херцеговини је 5. мај био Дан жалости за жртвама у школи „Владислав Рибникар”. То је истовремено био и Дан сећања на децу убијену током опсаде Сарајева 1992–1995. Да ли нас неко подсећа на 1.601 убијено дете?

Прозивамо Албанце неспремни и да чујемо да је власт у Београду 800.000 њих послала у избегличку колону покушавајући да их исели за Албанију, палећи њихова документа да се никад не би вратили. Колико људи зна за масовна погубљења, масакре цивилног становништва, етничко чишћење, прогоне и масовно покрштавање Албанаца и муслимана током балканских ратова 1912–1913. које је испитивала посебна међународна комисија?

Хоће ли се неко, макар накнадном памећу, сетити лекција „ресоцијализованог” Кристијана Голубовића – идола младеновачког убице  – како ђацима прича о професорима „дегенерицима”?

Количина скривених истина и лажи пре или касније води до пуцања. Разлике су само у интензитету: урлање пред шалтером, у бесу разбијен мигавац на колима возача који је улетео на паркинг- место, шамар супрузи. Тако у скали све до масовног убиства.

Одбијамо да преузмемо одговорност. Разумем потребу да свако на власти себе прикаже као супериорну, ослобођену кривице особу, али ерупције скривеног патолошког беса због „неуважавања” нису прилика за правдање. Не може председник да говорећи о случају из околине Младеновца хвалоспевно помиње плате и пензије. Морам да поновим: није решење у повећању броја школских полицајаца, већ створити услове да по школама нема полицајаца.

Званичници сматрају да је други масакр „терористички акт”. Напад на државу који подразумева да станемо уз власт и да не постављамо непријатна питања о Сарајеву, Косову или Кристијану, свему што је попут даљинског водило Врачару и Младеновцу.

Испада да је мета држава, а држава то су политичари на власти. Каква колосална замена теза која гласовитог режимског „маркетиншког стручњака” одмах наведе на тезу да је „Задруга” – та ТВ клоака беспризорја, насилништва и примитивизма – ништа у односу на програм телевизије Н1.

Болне су ово констатације, али нема аболиције друштва и оних који су га водили, воде или би да воде, за негативну енергију која је свуда око нас. Бес и агресија су категорије које се не мере само шаржерима у власништву извитоперених злочиначких умова, већ чешће речима.