Има ли држава решење за дечији криминал

Дечак Коста К. који је одведен на клиничко посматрање и лечење неће кривично одговарати због убиства осам ђака и чувара Основне школе „Владислав Рибникар”. Због злочина какав се у Србији никад до сада није догодио не могу бити санкционисани ни Костини родитељи, сем у делу своје одговорности – због неадекватног чувања оружја и евентуално за пропусте у бризи о дечаку.

Много је породица завијено у црно безумним чином овог тринаестогодишњака. Борба за живот неких његових жртава још траје. Много је и оних који ће можда и доживотно носити трауме.

Држава мора адекватно да одговори. Масакр који је ово дете починило открио је на најболнији начин све пукотине у институцијама и слабости друштва и система да заузда насиље најмлађих. Одавно су злочини малолетника веома свирепи.  Деца која чине најтежа кривична дела све су млађа, а колико је стање тешко и озбиљно показују многобројне застрашујуће поруке подршке и дивљења масовним убицама и „копикет” ефекат, због чега је протеклих дана полиција привела више малолетника и њихових родитеља.

И док за деветоструко убиство у школи нико неће отићи у затвор, државне институције најављују да ће спровести низ корака да се овако страшан догађај не понови. Веома је важно да се оним што ће уследити кривица за насиље малолетника не пребаци на њих и да одговорност не избегну они који су стварно заказали.

У низу мера које је по предлогу председника донела Влада Србије налаже се и спуштање старосне границе за кривичну одговорност са 14 на 12 година. Та идеја већ годинама се помиње као једна од могућности да закон заштити жртве дечјег насиља и казни младе починиоце како то не би више чинили.

Удружење судија и тужилаца (УСТ) подсећа да заступа став да, иако је кривичноправна превенција последња линија одбране друштва и елементарних вредности, то не значи да треба чекати да сви други облици превенције покажу степен своје ефикасности.

„УСТ подржава иницијативу председника Републике Александра Вучића да се снизи старосна граница кривичне одговорности и поздравља закључак владе да надлежна министарства, у домену својих овлашћења, хитно размотре друге предложене мере, како би одговор на ову трагедију била јасна порука да смо као друштво спремни да реагујемо и предузмемо све нужне кораке да сачувамо децу”, наводе из удружења.

Део струке сматра да предност ипак треба дати превентиви и указује да би спуштање старосне границе била грешка која би увела све више деце у кривично-правни систем и само погоршала проблем. Судије, адвокати, тужиоци, криминолози и психолози углавном се противе појачавању репресије над малолетницима и поручују да о деци не треба да се одлучује у судницама.

Има примера да неколико дечака од 11 или 12 година направе „клан” и почну да малтретирају своје школске другаре. Нису ретки догађаји несхватљивог насиља деце према члановима породице или околини, према животињама, као и бруталности у имовинским деликтима.

Забележени су случајеви сексуалног злостављања које учине деца испод границе кривичне одговорности, па ни њима закон не може ништа. Чак и малишани од пет година некада чине тешка кривична дела. Док наука тврди да су они само деца, да их не треба посматрати као криминалце, већ разумети пубертет и водити рачуна о њиховим потребама, друштво оправдано осећа страх и очекује да се младим насилницима хитно стане на пут.

У Америци, малолетници могу да буду осуђени и на смртну казну. Неке државе имају законе који за децу предвиђају веома строге санкције затвора. Граница кривичне одговорности у Европи углавном је 14, док је у Енглеској 10 година. У неким државама, где је спуштена граница кривичне одговорности, води се рачуна да се малолетнику, док седи на клупи у судници, подметне столица испод ногу да се, док одговара, не би осећао инфериорно због своје висине.

„Документовани докази на пољима дечјег развоја и неуронауке указују на то да су зрелост и способност апстрактног размишљања и даље у развоју са 12-13 година, захваљујући чињеници да се фронтални мождани кортекс код деце овог узраста и даље развија. Тако је код ове деце мало вероватно да ће схватати последице својих поступака, односно разумети кривични поступак. На њих такође утиче и улазак у адолесценцију”, наводи се у коментару Комитета за права детета Уједињених нација.

Прошле године Републички завод за социјалну заштиту Уницеф радили су заједничко истраживање. Државе уговорнице се охрабрују да обрате пажњу на најновија научна сазнања и да сходно томе подигну минимални узраст кривичне одговорности у свом законодавству на најмање 14 година. Комитет за права детета препоручује и виши минимални узраст, на пример 15 или 16 година, и налаже им да ни под којим околностима не смањују минимални узраст кривичне одговорности, у складу са чланом 41 Конвенције.

„У свим државама, када се овако нешто деси, постоји тренд да се одмах нађе неко решење и то често политичари потежу као предлог. То је лоша одлука. Препоруке комитета су да се диже граница. Иако је утисак да су деца данас много зрелија, истина је да се заправо спорије развијају. Проблем је то што ми немамо одговор система за децу која су испод границе кривичне одговорности. Од седамдесетих година прошлог века ради се на томе да се децом бави систем социјалне заштите који, као што је познато, функционише испод свих капацитета”, каже за „Политику” Инес Церовић, консултант и председница Управног одбора Центра за права детета.

Указује да у Србији нема програма превенције, а спуштањем границе кривичне одговорности децу бисмо пребацили у кривични систем који не даје никакав одговор, већ само изриче санкцију.

„Та казна задовољава народ, а у пракси је то поправни дом, где не постоји никакав програм. То је место где деца само заостају и где не добију другу шансу, већ су изложена насиљу и касније често постану пунолетни починиоци кривичних дела. Читав систем треба да се реформише. Имамо децу која су учинила више од 100 кривичних дела, а немају 14 година. То само показује колико је проблем дубок. Држава сада треба да стави децу у центар свог деловања и направи мултисекторски тим који би направио системски одговор и за децу испод 14 година који би могао да се примени и на дете које је починило злочин у школи”, додаје Инес Церовић.

Криминолог Александар Стевановић сматра да су решења која се доносе „преко ноћи” погрешна. Напомиње да решења не треба да имају акценат само на последице, већ да треба да се започне уклањање узрока које је довело до оваквог стања.

„Нема чаробног штапа којим може нешто одмах да се уради. Нема ад хок решења. Нисам против тезе да смо дошли до тачке да граница емоционалне зрелости више није 18, него 16 година и да граница кривичне одговорности треба да се спусти на 12 година, али да би се изашло са таквим закључком потребно је да се укључи велики број стручњака социолога, педагога, андрагога, дефектолога, криминолога и правника па да се направе опсежне студије”, наводи Стевановић.

Додаје да је разумљиво да догађаји попут злочина у школи „Владислав Рибникар” изазивају велику моралну панику и друштвени притисак којим се траже брзи одговори.

„Кад би се методолошки студије спровеле, можда бисмо добили такав резултат, али у овом тренутку не мислим да је нижа граница кривичне одговорности нешто што ће решити проблем. Шта ћемо урадити ако такав злочин учини дете од 11 и по година”, каже криминолог. Наглашава да кривични механизам није довољно одвраћајућа околност.

Стевановић очекује да ће након детаљног вештачења дечак који је убио девет особа, у зависности од менталног здравља и утврђених абнормалности, остати у надлежности Центра за социјални рад и да неће бити враћен у породицу, иако се на њега не примењују санкције из кривичног законодавства.