Женски рукопис током векова

Током последњих двадесетак година бројне студије указале су да су жене појединих земаља и епоха (од древног Акада и Египта до старог Јапана) писале химне, поезију, дневнике, романе...

Читање старих књижевних извора у периоду од око 3900 г. (између 23. века ст. ере и 16. века н. ере) открива да су и тада постојале жене које су могле да се баве писањем и да су неки њихови текстови сачувани. Тако је у Акадском царству значајан ауторски печат оставила Енхедуана (23. век ст. е.), кћерка Саргона Првог, цара Акада, у Месопотамији. Сачуване су њене химне богињи Инани и храмовске химне. Неки историчари сматрају да је она први аутор чији идентитет је установљен у историји књижевности. У поетским записима анонимне песникиње (или више њих – из „Папируса Харис”, око 16. века ст. ере) у Египту налазимо, између осталог, и љубавне метафоре („рука у руци”, „ватра у сену”), које нам казују и о давнашњем открићу љубавних осећања, за која неки аутори, као што је Дени де Ружмон, мисле да су их открили трубадури. Песникиња Сафо (писала од 610. до 580. године ст. ере) припада богатој старогрчкој песничкој традицији која се развијала у граду Митилени (острво Лезбос, у Егејском мору). У њено време жене на Лезбосу (које су припадале аристократском слоју) окупљале су се у неформалне групе и проводиле дане у доколици, пишући, певајући и рецитујући поезију. Сафо је била у једној од таквих дружина, у којој су поједине жене развијале међусобну наклоност, некад и у форми која је касније добила назив по острву Лезбосу.

Допринос будистичких калуђерица 

(/slika2)Са друге стране, кинеска антологија поезије „Књига песама” (око 600. г. ст. ере) садржи широк репертоар поетских врста, укључујући и љубавне песме које су написале жене. Већина аутора и ауторки су анонимни, а неке од љубавних песама жена спадају у најоригиналније. Антологија поезије „Изворни догађаји песама”, коју је саставио у 9. веку Менг Ћи, обухвата текстове између 6. и 9. века, а, поред записа мушкараца и жена, садржи и описе ситуација у којима су настали ти записи, што баца додатно светло и на односе људи и на текстове. Када је реч о Индији, важно је нагласити да је тамо сачувана антологија песама будистичких калуђерица „Theri-gatha” (из 5. века ст. е.), а обухвата текстове настале пре тог времена. Међу ауторкама је Сумангаламата (између 600. и 540. године ст. е.), која се замонашила, као и Амбапали (између 560. и 480. године ст. е.), богата и лепа куртизана, која је у старости такође постала монахиња. Још једна ауторка – Мирабаи (1498–1547) оставила је близу 500 песама у славу Кришне. Она је користила већ постојеће форме и слике индијске љубавне поезије, али сада у контексту посвећења и љубави према Кришни.

Најстарија и највећа антологија јапанске поезије Манјошу састављена је у 8. веку и садржи 4.500 песама, насталих током неколико претходних векова. Многе од њих написале су жене различитих слојева. Тако песникиња Сагами говори о природи, на начин који подсећа на каснију хаику поезију. У неким песмама изражавају се страсна осећања. Госпођа Каса написала је 29 песама о својој љубави према Јакамочију. 

У 10. веку, Мурасаки Шикибу (978–1014. године) у свом дневнику бележи живот на двору, а и властита расположења. Она је написала и једно од капиталних дела јапанске средњовековне књижевности – „Повест о Генђију” – које историчари сматрају првим романом у светској књижевности (приближног обима као Толстојев „Рат и мир”). Ту су и „Записи под јастуком”, њене савременице Сеи Шонагон (967–1013. године), која приказује панораму људских односа. У Византији се истакла Касија (9. в.), композиторка и песникиња, која је писала и световне песме (епиграме и моралне поуке). Ана Комнена (1083–1150), ћерка византијског цара Алексија Првог, написала је епско дело („Алексијада”) посвећено времену владавине њеног оца, првом крсташком походу (1095–1100) и обрачуну са богумилима.

Љубавне варијације

(/slika3)Не треба заборавити ни допринос немачких ауторки светском књижевном благу. Св. Хилдегард (Хилдегард из Бингена, 1098–1179) била је веома активна монахиња и на организационом и на теоријском плану. У свом првом делу („Спознање путева божјих”, довршено 1152) сабрала је 26 својих визија, које су посвећене различитим темама, највише спасењу. У овој и другим књигама визије су представљене и илуминацијама. Бавила се и животом светаца, као и медицинским темама. Две њене последње књиге су прилози филозофији хришћанства: „Књига о добрима живота” (око 1160) и „Књига божанских дела” (око 1164). И француске књижевнице биле су веома плодне. Тако је Марија де Франс (Марија из Француске – друга половина 12. века) већину својих радова написала између 1170. и 1205, а ту спадају два текста посвећена свецима, затим збирка басни и „Бретонске баладе”, у којима има и варијација на познате љубавне теме и ликове, као што су Тристан и Изолда. Претпоставља се да је живела у Бретањи, тада енглеском поседу.

Писала је на француском, а њени радови спадају у англо-норманску традицију. Ту је и Кристина де Пизан (око 1364–1434), која је живела у Паризу, a извори наводе да је 1389. почела да пише песме. Бавила се и илустровањем (минијатурама) својих и књига других аутора. Неки је сматрају покретачем феминистичких питања јер у дебати – „Роману о ружи” (Жана де Мена, 1240–1305) указује на елементе мизогиније.