Песма посвећена папи

Специјално за „Политику”
Рим – Концерту који је Мадона, у оквиру турнеје „Sticky & sweet”, одржала 6. септембра на Олимпијском стадиону у Риму присуствовало је око 70.000 људи. Након уобичајене гужве и нервозе испред стадиона, као и борбе за карту више (по цени од 130 евра, уместо званичне од 70 евра), шоу америчке диве са свим елементима импозантног и технолошки усавршеног спектакла пружио је и изузетан доказ о Мадониној снази. Иако је недавно прославила педесети рођендан, у изванредној физичкој форми, уметница је завладала сценом, упутивши јасну поруку: време пролази, али, још увек, ја сам краљица.

Сензуална, у „Живаншијевом” костиму од црне чипке, устоличена на златном престолу (као на последњем албуму „Hard Candy”), поп звезда се појавила пред публиком на ротационом подијуму. После омажа посвећеног великим холивудским мјузиклима (цилиндар, штап и неизоставне црне чизме са пертлама), Мадона је сигурно водила публику током четири дела концерта у којима су се смењивали диско, рок, поп, блуз и циганска музика. 

У једној од бројних трансформација током концерта певачица мења идентитет и постаје модерна и чулна улична певачица. Песма „She’s not me” у симболичној кореографији, са балеринама обученим у костиме који евоцирају разне Мадонине инкарнације у прошлости, води ка Шпанији („Spanish lesson”, „Miles away”, „You must Love me”). Можда најоригиналнији тренутак представља позната „La isla bonita”, која је претворена у циганско славље обогаћено звуцима виолина, акустичних гитара и хармоникама, као и балетом. Мадона је потом препустила подијум ромском гитаристи и певачу (иначе, сталном члану бенда).

У колосалној сценографској инсталацији предњачили су екрани најновије генерације са тродимензионалним ефектима и визуелним решењима која не заостају за најбољим холивудским остварењима. У односу на претходне турнеје, „Sticky and sweet” изгледа конкретније, бенд је изванредан, рок је више заступљен, док Мадона често узима гитару (акустичну и електричну). Спектакл је узбудљив и различит, јер, уместо жеље за скандалом, више инсистира на изненађењу, како са веома модерним видео ефектима, тако и са Мадониним изузетним физичким и уметничким перформансом.

Мадонина способност да „ухвати” најзначајније сигнале садашњости укључује очигледно и политику. На концерту се осврнула на америчку предизборну кампању. За време „Get stupid” на екранима се појавио Мекејн у секвенци поред Хитлера и других диктатора, док се Обама удружио са Гандијем и Џоном Кенедијем.

Завршни део, који је почео песмом „Like a Пrayer” и завршио са „Givi it 2 me” претворио се у колективну фешту са (неочекиваним?) изненађењем. „Посвећујем ову песму папи. Зато што ме воли, јер и ја сам Божја ћерка. И ви сте синови Бога.” Мадона је желела да посвети понтифексу једну од својих најпознатијих песама „Like a Virgin”, верзију коју је отпевала у хору са публиком.

На ову провокацију у Италији су одмах реаговали католички интелектуалци. Тако теолог Вито Манкузо објашњава да „воља да се уништи светост да би се створила непријатност представља успешну маркетиншку операцију, али и један од знакова распадања Запада. Избор папе као симбола који треба оскрнавити (профанисати), размишља Ђовани Реале, један од највећих стручњака за античку филозофију, потиче од чињенице да „ти уметници препознају у њему елеменат који им смета и који стога треба да буде уклоњен: папа окупља хиљаде људи и зато је реалност. Од те стварности постоји бекство”. Франческо Д’Агостино (почасни председник Националног комитета за биоетику) примећује да су уметници, још од средине 19. века, себи натоварили задатак да представе авангарду човечанства, да дају корпус новим формама духа... „По дефиницији, папа представља антиавангарду. Проблем је што данас авангардни уметник, као што је Мадона, не жели да буде ’достигнут’ и провокација је сама по себи лазна”, закључује Д’Агостино.