Сињајевином ни чобана ни песме

Колашин – Сињајевином нигде стада. Ни чобана. Ни песме. Ни звук свирала или гусала. Као да су је снегови затрпали – пуста и нема. Где год поглед може допрети претежно се виде разрушени у коров урасли темељи колиба, порушени кровови... Покоји рог или греда као из земље изникли „јављају” да је ту некада боравио човек.

Безброј таквих и сличних белега подсећа и немо као да прича како је некада овим непрегледним и прелепим пашњацима на стотине издиглија током лета до касно у јесен напасало своја стада .

Данас на Сињајевини у десетак катуна једва је петнаестак колиба, упорнијих и ретких „сезонских становника”. А до катуна на планини Сињајевини се стиже од Колашина преко Липовске долине, уз Бистричке греде и висоравни Лучка гора, за неколико сати. Ко има џип, може и до пред врата од гладе, како овде називају колибу.

Већ деценијама брачни пар из Доњег Липова Радојица (75) и Даринка Обреновић(74) су верни планини и њеној Савиној води. У катуну Радојица је једини мушкарац. У две колибе, ту на пар корака, су две старије планинке.

„Пре је овде било 30 колиба и око четрдесет домаћинстава. У многим колибама су живеле и по две породице. Ујутру кад се стока упути у пашу катун је покривало на стотину говеда и неколико стотина оваца. Ево ми са ове две комшинице имамо дванаесторо говеда – са сетом нам прича Радојица.

А на шпорету у предсобљу колибице Дара већ у шерпу ставља млади кајмак и сир.Спрема част – главно јело за госте – вариво, односно готовац. Гост, и знани и незнани, из овог дома никадније одлазило без части. Истина, овде у катуну незнани ретко наврате.

Много чега више у катунима нема. Чак ни сметова.

„Видите и сами све вртаче су празне. Нема затрпаног снега – који се током целог лета овде користио као вода за пиће и појење стоке. И храну смо у тим сметовима држали – као да нам се јада Радојица. – Нема ко да их с пролећа покрива буковим грањем и лишћем. А вртаче смо правили тако што бисмо прострли вуну и коњи вршли како би дно постало што тврђе да вода не би отицала”.

Нема више ни корита, у буковом пању удубљена, нити грудве снега у њему. Да леденицом човек душу окрепи.

И нико за тим не жали. Жале, али за нечим другим...

Сада је пред сваком колибом вода доведена из Студенца, око три и по километра изнад катуна.

„Неће данас млади да буду чобани. Неће. Џаба је пут пред сваку колибу, вода, акумулатори за струју... Е, ја сам овде некада држала 50 оваца и десетак крава а сада ми је много и четири краве – вели нам Дара.

Није ова вредна планинка ни оно доба заборавила када је у катуну мноштво девојака и момака до зоре око ватре играло и певало, и присећа се:

„Није се певало само навече. Чобани су били млади момци и девојке. Навију стоку пут колиба и запевају. Боже те милине. Брда су одлијегала од њиховог гласа. Сећам се једна пева „што ми цело лето мину/ са драганом у планину/, што је драги што не збориш/ кажи коју другу волиш.../”

А са другог краја катуна из „бела грла” уследио би одговор:

„Чобанице, злато моје, дај овамо стадо твоје да чувамо обадвоје...”

И Дара кад би невеста, косама од планине Сињајевине није само певала већ као и друге чобанице носила игле и плетиво. Плела је чарапе од мекане вуне, претходно танко испредене. Чобанице су се утркивале која ће лепше исплести џемпер, или извести пешкир, марамицу, чаршав...

И док записујемо ова слова у колибу бану дванаестогодишњи унук Драго са стрицем Радулом. Наши домаћини као да заборавише жал за прошлим деценијама и оним које донесе ново време.Празник је то када унук остане у бабином загрљају и дедином скуту. А ми одлазимо у потрагу за новим планинштацима – Сињајевином као тишином.