Че­сти­ца мо­шти­ју Све­тог Мар­да­ри­ја на дар цр­кви у Сур­чи­ну

Че­сти­ца мо­шти­ју Све­тог Мар­да­ри­ја Ли­бер­ти­вил­ског и Све­а­ме­рич­ког у не­де­љу сти­жу у Цр­кву Све­тог апо­сто­ла Ма­те­ја у Сур­чи­ну. Ста­ре­ши­на овог хра­ма, све­ште­ник Сло­бо­дан Чав­ка, по­звао је жи­те­ље овог кра­ја, али и дру­гих де­ло­ва пре­сто­ни­це, да тог да­на у 18 ча­со­ва, до­ђу на мо­ли­тву, ка­да ће би­ти чи­тан и ака­тист Св. Мар­да­ри­ју. Вер­ни­ци ће мо­ћи да се по­кло­не и це­ли­ва­ју че­сти­цу ко­ја ће трај­но оста­ти у овој сур­чин­ској све­ти­њи. Отац Сло­бо­дан под­се­ћа да су се ње­го­ви па­ро­хи­ја­ни у про­те­клом пе­ри­о­ду, на слу­жби у цр­кви, упо­зна­ли са жи­ти­ја­ма Све­тог Мар­да­ри­ја, ко­ји се про­сла­вља 12. де­цем­бра по но­вом, а 29. но­вем­бра по ста­ром ка­лен­да­ру. Ње­го­ве мо­шти су 2017. го­ди­не от­кри­ве­не као не­тру­ле­жне на­кон 82 го­ди­не од ње­го­вог упо­ко­је­ња.

Че­сти­ца мо­шти­ју сти­же за­ла­га­њем оца Сло­бо­да­на, и са бла­го­сло­вом епи­ско­па но­во­гра­ча­нич­ког Лон­ги­на, а до­но­си их на дар про­то­је­реј-ста­вро­фор Ми­лош Ве­син, па­рох ју­жно­чи­ка­шки и лен­син­шки, уз по­моћ све­ште­ни­ка Ни­ко­ла­ја Ко­сту­ра.

Све­ти Мар­да­ри­је ро­ђен је као Иван Уско­ко­вић у по­бо­жној и углед­ној по­ро­ди­ци од оца Пе­тра и мај­ке Је­ле у се­лу Кор­нет у Ље­шан­ској на­хи­ји у Цр­ној Го­ри 1889. го­ди­не. Кр­штен је у се­о­ској цр­кви по­све­ће­ној Св. Ђор­ђу. Шко­ло­ва­ње је на­ста­вио у Бе­о­гра­ду, а као гим­на­зи­ја­лац је од­ла­зио у Са­бор­ну цр­кву и у њој се мо­лио да се за­мо­на­ши. Ми­тро­по­лит Ди­ми­три­је је усли­шио ње­го­ву мол­бу и на­пи­сао му пре­по­ру­ку за вла­ди­ку жич­ког Са­ву. Иван је убр­зо по­том, без зна­ња ро­ди­те­ља, пе­ши­це из Бе­о­гра­да оти­шао у Сту­де­ни­цу, 1905. го­ди­не на пра­зник Ва­ве­де­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, уочи ше­сна­е­стог ро­ђен­да­на. Ту се и за­мо­на­шио и до­био име Мар­да­ри­је. Из Сту­де­ни­це од­ла­зи на шко­ло­ва­ње у Ру­си­ју, а ка­сни­је у Се­вер­ну Аме­ри­ку. Шко­ло­вао се и у Жи­то­ми­ру (Укра­ји­на) и Ки­ши­ње­ву (Мол­да­ви­ја), а за­вр­шио је и углед­ну Пе­тро­град­ску ду­хов­ну ака­де­ми­ју и Прав­ни фа­кул­тет – цр­кве­но пра­во.

Дар ми­ло­ср­ђа је­дан је од нај­ве­ћих ко­ји га је кра­сио, а цео жи­вот у ду­ши је но­сио бре­ме сво­је отаџ­би­не.

Ар­хи­ман­дри­та Мар­да­ри­ја је, ка­ко се из­ме­ђу оста­лог на­во­ди на сај­ту СПЦ-а, Све­ти ар­хи­је­реј­ски си­нод Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве 1923. го­ди­не пр­во по­ста­вио за ад­ми­ни­стра­то­ра Епар­хи­је аме­рич­ко-ка­над­ске, а 1925. го­ди­не и за ње­ног пр­вог епи­ско­па, док је хи­ро­то­ни­ја оба­вље­на 1926. го­ди­не у Са­бор­ној цр­кви у Бе­о­гра­ду. У ме­ђу­вре­ме­ну, од до­ла­ска у Аме­ри­ку до хи­ро­то­ни­је, вла­ди­ка Мар­да­ри­је је три го­ди­не био на­сто­ја­тељ ма­на­сти­ра Ра­ко­ви­це и управ­ник мо­на­шке шко­ле при ма­на­сти­ру.

Пре­ми­нуо је 1935. го­ди­не у 46. го­ди­ни жи­во­та и са­хра­њен је у сво­јој за­ду­жби­ни ма­на­сти­ру Све­тог Са­ве у Ли­бер­ти­ви­лу.