Збогом, оружје

Баба и деда донели су ових дана у полицијску станицу девет килограма муниције и нешто што је личило на зољу. Највероватније да су их послали унуци, то је најлогичније помислити, мада не искључујем могућност да се старцима накупило оружје из грађанских ратова, па су сами коначно одлучили да их се ослободе. Можемо спекулисати о томе како су накупили толику количину муниције, уз нешто што личи на зољу – ручни ракетни бацач за једнократну употребу.

У тренутку док ово пишем, враћено је готово 10.000 комада оружја, 400.000 комада муниције, око 900 минско-експлозивних средстава, у акцији хитног разоружања Србије коју је предложио председник Вучић после два стравична масовна убиства која су потресла нацију.

Акција је покренута да се Србија разоружа, да се легално и илегално оружје врати. Нико власнике неће питати одакле им, неће морати ни да се легитимишу. Моћи ће да врате све врсте оружја. И оно које цивилима није дозвољено и оно за које нису имали дозволе. Они који не предају разне врсте пуцаљки и експлозивних направа које поседују, а држе их у кући после 8. јуна, суочиће се са драконским казнама.

Култ држања оружја у Србији посебно је изражен, мада су ту Американци и даље ненадмашни, јер је „пуцачки лоби” изузетно снажан, нарочито међу републиканцима, па се најубојитије оружје у појединим државама САД купује потпуно слободно, као пена за бријање или чоколада. Али, то је њихов проблем, или што би рекао Черчил – не живимо ми тамо. Треба ли, међутим, да нас натерају два страшна масовна убиства да се дозовемо памети и ослободимо ритуала чувања оружја? Зашто га држимо у кући? Као успомену на славне претке? Као трофејно оружје које се преноси с колена на колено?

Увек сам сматрао да су чувари култа оружја они који недостатак сантиметара, мислим на мушкост, компензују калибрима! Нисам Фројд, али шта би могао бити други разлог? Пиштољ је перверзни симбол новокомпонованог друштвеног статуса, доказ да сте успели у животу. И каква је корист од тога што власници оружја доказују да су добри стрелци, јер стицај околности ће учинити да уместо у мете једном пуцате у човека. Намерно или случајно. То се можда никада неће догодити, али таква опасност увек лебди као уклета сенка над вама и вашим оружјем.

Можда ће то уместо вас учинити ваше дете на журци док нисте ту, нарочито ако клинци мало попију и ако су ту девојчице. Оружје тада призива да га узмете, а када га дохватите, само је питање тренутка када ће опалити. То је, по Чеховљевом правилу, увек трећи чин. Заплет почиње у првом, када се унесе у кућу. Крај драме је када чујете прасак.

Шта је могло да инспирише оца тринаестогодишњег масовног убице да у кући држи пиштоље и муницију које је његов син спаковао у ранац, са четири Молотовљева коктела, и крене у своју Основну школу „Владислав Рибникар”? Отац лекар водио је сина пре неколико година на бизарне ратне игре које се организују у природи, на полигонима, где две екипе у униформама пуцају једна у другу, са репликама стварног оружја. Иста тежина, исти трзај. Исти осећај. Само меци нису прави. Али, пиштољи и меци које је у ранац ставио дечак масовни убица нису били лажни и то није била игра. Обука коју је стекао у стрељанама и на терену претворила га је у командоса, а његова прецизност била је застрашујућа.

Није прошло ни 48 часова, а други двадесетједногодишњи масовни убица кренуо је у злочин у Младеновцу, користећи „калашњиков” који је поседовао његов отац, војно лице. Оружје и бомба убици су били надохват руке. Ту негде. И он их је зграбио. Умео је да пуца, јако добро је умео.

Шта нису схватили њихови очеви? Не постаје се мушкарац пуцањем из пиштоља или пушке, знају то они који су прошли војничку обуку. Шта је тако заводљиво у испаљивању метака или бацању бомби? Бесмислено трчање, онда ваљање по земљи, заузимање положаја и испаљивање рафала или појединачне паљбе у удаљене мете. Гледао сам и неке који су уживали у томе, али како тада није било рата, питао сам се како се ствара та перверзна зависност од мириса барута.

Зато је једна од сцена у ванвременском филму „Ловац на јелене” америчког редитеља Мајкла Ћимина тако катарзична. Пре одласка у пакао вијетнамског рата момци из челичана ловили су јелене по околним планинама, а после тога одлазили су да играју билијар. Али по повратку кући из вијетнамске џунгле, зелена беретка и ратни херој кога игра Роберт де Ниро одлази у лов. На нишану има јелена. У бесмисленом рату у који је отишао и после толико њему непознатих људи на супротној страни које је побио, он кроз оптички нишан посматра дивну животињу која се савршено уклапа у чаробни планински пејзаж. Пуца у ваздух и јелен бежи. Ти кадрови објашњавају сав бесмисао рата.

Управо су после грађанских ратова у Југославији његови учесници доносили оружје, као сувенире из тог доба колективног лудила, без икакве контроле и свести да ће се домови у Србији напунити као магацини некадашње ЈНА. Колико је њих узело бомбе или „калашњикове” за понети, несвесни да ће их ти наводни трофеји начинити потенцијалним убицама или саучесницима. Неки од њих су имали посттрауматске поремећаје, неки су се вратили свакодневном животу, потискујући страшне сцене, али је оружје остало ту, поред њих и њихове деце.

Можда је метак у цеви. Оружје не служи да га гледате, да му се дивите или да га носите као привезак новокомпонованог доба. Оно не служи да покажете да сте успешан примерак мачистичког друштва и каубој који је успео у првобитној акумулацији капитала. Оно је направљено да опали и убије. Потребан је само нечији прст на орозу.

У било чијем животу увек стиже трећи чин и он не може да се избегне. За некога то може бити обична ситница, за некога велика драма. Али, ако немате пиштољ, пушку и метке можда вас прође бес или могућа импулсивна реакција.

Најмање што можемо да учинимо јесте да га немамо. Време је да кажемо: збогом, оружје!