Zbogom, oružje

Baba i deda doneli su ovih dana u policijsku stanicu devet kilograma municije i nešto što je ličilo na zolju. Najverovatnije da su ih poslali unuci, to je najlogičnije pomisliti, mada ne isključujem mogućnost da se starcima nakupilo oružje iz građanskih ratova, pa su sami konačno odlučili da ih se oslobode. Možemo spekulisati o tome kako su nakupili toliku količinu municije, uz nešto što liči na zolju – ručni raketni bacač za jednokratnu upotrebu.

U trenutku dok ovo pišem, vraćeno je gotovo 10.000 komada oružja, 400.000 komada municije, oko 900 minsko-eksplozivnih sredstava, u akciji hitnog razoružanja Srbije koju je predložio predsednik Vučić posle dva stravična masovna ubistva koja su potresla naciju.

Akcija je pokrenuta da se Srbija razoruža, da se legalno i ilegalno oružje vrati. Niko vlasnike neće pitati odakle im, neće morati ni da se legitimišu. Moći će da vrate sve vrste oružja. I ono koje civilima nije dozvoljeno i ono za koje nisu imali dozvole. Oni koji ne predaju razne vrste pucaljki i eksplozivnih naprava koje poseduju, a drže ih u kući posle 8. juna, suočiće se sa drakonskim kaznama.

Kult držanja oružja u Srbiji posebno je izražen, mada su tu Amerikanci i dalje nenadmašni, jer je „pucački lobi” izuzetno snažan, naročito među republikancima, pa se najubojitije oružje u pojedinim državama SAD kupuje potpuno slobodno, kao pena za brijanje ili čokolada. Ali, to je njihov problem, ili što bi rekao Čerčil – ne živimo mi tamo. Treba li, međutim, da nas nateraju dva strašna masovna ubistva da se dozovemo pameti i oslobodimo rituala čuvanja oružja? Zašto ga držimo u kući? Kao uspomenu na slavne pretke? Kao trofejno oružje koje se prenosi s kolena na koleno?

Uvek sam smatrao da su čuvari kulta oružja oni koji nedostatak santimetara, mislim na muškost, kompenzuju kalibrima! Nisam Frojd, ali šta bi mogao biti drugi razlog? Pištolj je perverzni simbol novokomponovanog društvenog statusa, dokaz da ste uspeli u životu. I kakva je korist od toga što vlasnici oružja dokazuju da su dobri strelci, jer sticaj okolnosti će učiniti da umesto u mete jednom pucate u čoveka. Namerno ili slučajno. To se možda nikada neće dogoditi, ali takva opasnost uvek lebdi kao ukleta senka nad vama i vašim oružjem.

Možda će to umesto vas učiniti vaše dete na žurci dok niste tu, naročito ako klinci malo popiju i ako su tu devojčice. Oružje tada priziva da ga uzmete, a kada ga dohvatite, samo je pitanje trenutka kada će opaliti. To je, po Čehovljevom pravilu, uvek treći čin. Zaplet počinje u prvom, kada se unese u kuću. Kraj drame je kada čujete prasak.

Šta je moglo da inspiriše oca trinaestogodišnjeg masovnog ubice da u kući drži pištolje i municiju koje je njegov sin spakovao u ranac, sa četiri Molotovljeva koktela, i krene u svoju Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar”? Otac lekar vodio je sina pre nekoliko godina na bizarne ratne igre koje se organizuju u prirodi, na poligonima, gde dve ekipe u uniformama pucaju jedna u drugu, sa replikama stvarnog oružja. Ista težina, isti trzaj. Isti osećaj. Samo meci nisu pravi. Ali, pištolji i meci koje je u ranac stavio dečak masovni ubica nisu bili lažni i to nije bila igra. Obuka koju je stekao u streljanama i na terenu pretvorila ga je u komandosa, a njegova preciznost bila je zastrašujuća.

Nije prošlo ni 48 časova, a drugi dvadesetjednogodišnji masovni ubica krenuo je u zločin u Mladenovcu, koristeći „kalašnjikov” koji je posedovao njegov otac, vojno lice. Oružje i bomba ubici su bili nadohvat ruke. Tu negde. I on ih je zgrabio. Umeo je da puca, jako dobro je umeo.

Šta nisu shvatili njihovi očevi? Ne postaje se muškarac pucanjem iz pištolja ili puške, znaju to oni koji su prošli vojničku obuku. Šta je tako zavodljivo u ispaljivanju metaka ili bacanju bombi? Besmisleno trčanje, onda valjanje po zemlji, zauzimanje položaja i ispaljivanje rafala ili pojedinačne paljbe u udaljene mete. Gledao sam i neke koji su uživali u tome, ali kako tada nije bilo rata, pitao sam se kako se stvara ta perverzna zavisnost od mirisa baruta.

Zato je jedna od scena u vanvremenskom filmu „Lovac na jelene” američkog reditelja Majkla Ćimina tako katarzična. Pre odlaska u pakao vijetnamskog rata momci iz čeličana lovili su jelene po okolnim planinama, a posle toga odlazili su da igraju bilijar. Ali po povratku kući iz vijetnamske džungle, zelena beretka i ratni heroj koga igra Robert de Niro odlazi u lov. Na nišanu ima jelena. U besmislenom ratu u koji je otišao i posle toliko njemu nepoznatih ljudi na suprotnoj strani koje je pobio, on kroz optički nišan posmatra divnu životinju koja se savršeno uklapa u čarobni planinski pejzaž. Puca u vazduh i jelen beži. Ti kadrovi objašnjavaju sav besmisao rata.

Upravo su posle građanskih ratova u Jugoslaviji njegovi učesnici donosili oružje, kao suvenire iz tog doba kolektivnog ludila, bez ikakve kontrole i svesti da će se domovi u Srbiji napuniti kao magacini nekadašnje JNA. Koliko je njih uzelo bombe ili „kalašnjikove” za poneti, nesvesni da će ih ti navodni trofeji načiniti potencijalnim ubicama ili saučesnicima. Neki od njih su imali posttraumatske poremećaje, neki su se vratili svakodnevnom životu, potiskujući strašne scene, ali je oružje ostalo tu, pored njih i njihove dece.

Možda je metak u cevi. Oružje ne služi da ga gledate, da mu se divite ili da ga nosite kao privezak novokomponovanog doba. Ono ne služi da pokažete da ste uspešan primerak mačističkog društva i kauboj koji je uspeo u prvobitnoj akumulaciji kapitala. Ono je napravljeno da opali i ubije. Potreban je samo nečiji prst na orozu.

U bilo čijem životu uvek stiže treći čin i on ne može da se izbegne. Za nekoga to može biti obična sitnica, za nekoga velika drama. Ali, ako nemate pištolj, pušku i metke možda vas prođe bes ili moguća impulsivna reakcija.

Najmanje što možemo da učinimo jeste da ga nemamo. Vreme je da kažemo: zbogom, oružje!