Ам­фи­ло­хи­је: Ма­ти­ја је тврда реч

Од на­шег до­пи­сни­ка

Под­го­ри­ца – Цр­на Го­ра би­ла је и оста­ла исе­ље­нич­ка др­жа­ва из ко­је су од­ла­зи­ли нај­бо­љи пи­сци, сли­ка­ри, му­зи­ча­ри, спор­ти­сти, прав­ни­ци, еко­но­ми­сти, ар­хи­тек­те, ле­ка­ри, вр­хун­ски мај­сто­ри и за­на­тли­је. О то­ме сам раз­го­ва­рао са са­да по­чив­шим ми­тро­по­ли­том Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве Ам­фи­ло­хи­јем Ра­до­ви­ћем, го­ди­ну пре ње­го­вог упо­ко­је­ња.

Обо­ји­ца жа­ли­мо што је та­ко, јер не мо­же др­жа­ва без шко­ло­ва­них љу­ди. Зар сва­ка во­де­ни­ца не пре­ста­је да ме­ље кад јој пре­су­ши во­до­ток? А па­мет из Цр­не Го­ре де­це­ни­ја­ма се, у нај­ве­ћем бро­ју, се­ли­ла за Ср­би­ју, зе­мљу ко­ја је ши­ро­ко и искре­но отво­ри­ла вра­та свих обра­зов­них ин­сти­ту­ци­ја, од основ­ног до фа­кул­тет­ског обра­зо­ва­ња. С ди­пло­ма­ма из­ван­ред­них сту­де­на­та до­би­ја­ли су до­бре по­зи­ци­је у ра­зним пред­у­зе­ћи­ма, ин­сти­ту­ци­ја­ма си­сте­ма. Број­ни „до­шља­ци у опан­ци­ма” бр­зо су се до­ка­за­ли као обра­зо­ва­ни и спо­соб­ни љу­ди и та­ко за­у­зи­ма­ли ви­со­ке по­зи­ци­је не са­мо у рад­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма, ин­сти­ту­ци­ја­ма школ­ства и здрав­ства, суд­ства, ту­жи­ла­штва, по­ли­ци­је, већ и у др­жав­ним ор­га­ни­ма, а ни­је не­по­зна­то да су би­ли и на нај­ви­шим функ­ци­ја­ма у Ср­би­ји.

На­во­ди­мо број­на име­на оних ко­ји су у нај­ве­ћој ме­ри оти­шли за Ср­би­ју – у Бе­о­град, Но­ви Сад, Су­бо­ти­цу, Ча­чак... Не­ма­ли је број и оних ко­ји су оста­ви­ли сво­ја ог­њи­шта из на­шег оси­ро­ма­ше­ног Ко­ла­ши­на, Мо­ра­че, Бра­то­но­жи­ћа, Ку­ча... и по­шли у по­тра­зи за бо­љим жи­во­том у зе­мља­ма Евро­пе. И не са­мо ње.

Вла­ди­ка под­се­ћа на ве­ли­ке се­о­бе из Цр­не Го­ре. Ка­же да су се ра­се­ли­ли где год је би­ло пра­во­слав­не цр­кви­це, хра­ма, гро­бља...

„Та­мо не­где, чи­ни ми се око 1889, бе­ху те­шке и глад­не го­ди­не и на­род је гла­до­вао и уми­рао од не­ма­шти­не. Та­ко се у на­шој ку­ћи при­ча­ло и пре­при­ча­ва­ло с ко­ле­на на ко­ле­но... Глад је би­ла као ку­га ко­ја је пре­ти­ла да по­мо­ри на­род. Ни­је би­ло дру­ге, а ни ла­ко да се оста­ви ог­њи­ште и кре­не пре­ко гра­ни­це пут Ср­би­је. Е, увек пут Ср­би­је. А и где би дру­го, до код на­ше бра­ће. Са­мо ови да­на­шњи ја­ди од вла­сти то на­мер­но за­бо­ра­вља­ју и пра­ве се да не зна­ју. Зна­ју, но им тор­би­ца дру­га­чи­је не до­зво­ља­ва”, све љу­ће из­го­ва­ра ми­тро­по­лит.

„Знам”, на­ста­вља, „да су вла­сти Ср­би­је од­мах по­ру­чи­ле да с ра­до­шћу че­ка­ју бра­ћу. Вла­да кра­ља Алек­сан­дра са­оп­шти­ла је да ће у Ср­би­ју мо­ћи да при­ми до 6.000 цр­но­гор­ских ду­ша. При­ми­ли су их и на­се­ли­ли, из­ме­ђу оста­лог, нај­ви­ше у то­плич­ком кра­ју. А Цр­но­гор­ци су по­ста­ли бра­ни­чи, не са­мо сво­је по­ро­ди­це, већ су ма­сов­но уче­ство­ва­ли и пред­во­ди­ли срп­ске устан­ке про­тив тур­ске си­ле. Хва­лим те Бо­же, ка­ко се о то­ме ов­де у овој Ми­ло­го­ри­ци ћу­ти...”

У тој ни­ма­ло ве­се­лој при­чи, ка­жем му:

„Вла­ди­ко, не­ма­шти­на, а не­рет­ко и не­прав­да, оте­ра­ла је мно­ге љу­де из Цр­не Го­ре. Већ де­це­ни­ја­ма их не те­ра та­ква глад, већ раз­не не­пра­вил­но­сти, про­го­ни, не­прав­да, не­ма­ње по­сла, дис­кри­ми­на­ци­ја са­мо за­то што при­па­да­ју Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви а не пар­ти­ја­ма на вла­сти...”.

Он ће: „Па... Да, да...”

„Ето, и наш Ма­ти­ја ви­ше не мо­же у Цр­ну Го­ру... Мо­жда би мо­гао, са­да је ма­ло по­пу­сти­ло. Но, не­ће, не да му ро­вач­ки ар...”

Раз­у­мем да сте га по­но­во зва­ли да до­ђе, или?

„Је­сам... Звах, но Ма­ти­ја је твр­да реч. Ај­де, по­ку­шај да га ти не­ка­ко омек­шаш да до­ђе да ма­ло по­раз­го­ва­ра­мо и око оне Са­ви­не цр­кви­це по­крај ње­го­вог је­зе­ра на Си­ња­ви­ни... До­бро би би­ло да до­ђе. До­бро. До­ћи ће он кад тре­ба!”

Ћу­тим и гле­дам ка­ко бра­ду ла­га­но гла­ди. Од­лу­чих да на­ста­вим, па на­сто­јим да бу­дем убе­дљи­ви­ји и ре­кох:

„Хо­ће. На­рав­но да би ње­гов до­ла­зак мно­го зна­чио и за не­ку до­дат­ну енер­ги­ју на­шим ли­ти­ја­ма... Но, мо­ра­мо при­зна­ти да је пре глад те­ра­ла на­ше љу­ди на исе­ље­ње. Да не на­бра­ја­мо ин­те­лек­ту­ал­не ве­ли­чи­не у ра­зним сфе­ра­ма ства­ра­ла­штва. Све што је иоле би­ло вред­но и обра­зо­ва­ни­је, што је за реч штр­ча­ло из­над дру­гих, оти­шло је за Бе­о­град и дру­где... Ни­ко се ни­је вра­ти. Ни­ко!”

Као да се тре­ну. Спу­сти ру­ку. Пот­по­ди­же се, при­ма­че обр­ве и по­гле­дом као да ме опе­че, ка­за: „Па, ево сам се ја вра­тио”.

Да, ре­кох и за­ћу­тах. По­гре­ших, ми­слим.