На погрешној страни историје

Они који су победили 9. маја 1945. славили су. Они који су изгубили, ћутали су. А, подсетимо, међу губитницима није била само Немачка. Биле су то и све оне земље Европе које су слободу од нацизма дочекале захваљујући жртвовању совјетске војске и совјетских грађана, с једне, и савезничких снага предвођених војницима САД, с друге стране.

Како је после највеће трагедије 20. века скројен свет, казују нам историјски списи. Али, како време одмиче, мастило којим су писани као да је избледело, а документи постали тешко читљиви. Како другачије објаснити следећу изјаву Карин Жан-Пјер, представнице за штампу Беле куће: „Ове недеље обележавамо годишњицу окончања Другог светског рата у Европи и победу Сједињених Америчких Држава и савезничких снага у борби против фашизма и агресије на континенту.”

Млађана Карин се, очигледно, није потрудила да погледа фотографије од 1. маја 1945. на којима се виде совјетски војници како истичу победничку заставу на куполи немачког Рајхстага у Берлину. Или оне с историјске конференције одржане у немачком граду Потсдаму, недалеко од Берлина, на којој су се од 17. јула до 2. августа 1945. окупили челници победничких армија: британски премијер Винстон Черчил, председник САД Хари С. Труман и совјетски лидер Јосиф Висарионович Џугашвили, а све како би договорили поратну поделу Европе. Јер управо су њихове армије, свака на свој начин, учиниле да Хитлеров план о освајању света никада не заживи.

Такође, поменута гласноговорница не помиње податак да је Совјетски Савез за ту победу положио више живота (27 милиона) него сви западни савезници заједно. На крају крајева, Американци, заузети ратом против Јапана, тешко да би се много бавили невољама Европљана да совјетска победа над нацизмом у једном тренутку није постала сасвим извесна. И у војном, и у техничком, и у моралном смислу. А тако нешто Запад себи, једноставно, није могао да дозволи.

Време свакако брише нека сећања, али систематско пренебрегавање, па и извртање историјских чињеница, дефинитивно неће допринети да се сличне грешке не дешавају и у будућности, сматрају историчари. А млади нараштаји, загледани у неизвесну будућност, већ данас све мање знају о својој прошлости.

Обраћајући се новинарима поводом прошлонедељног обележавања Дана победе, Дмитриј Песков, секретар за штампу руског председника Владимира Путина, напоменуо је да недостатак правог разумевања историје међу Американцима није само „заборав” већ „погубна линија”. „Не знати ужасе прошлости, не знати ко је спасао свет од смеђе куге (фашизма), значи да ће ускоро у Америци стасати генерација која неће моћи трезвено да процени ни своју садашњост, ни будућност”, рекао је Песков.

С друге стране, у многим европским земљама ново буђење нацизма све је видљивије. Ове године сведочили смо неретким случајевима да се декретом забрањују свечаности посвећене Дану победе, док је оне који су ипак славили у много случајева чак и приводила полиција. Посебан трн у оку актуелним властима у таквим државама представљало је и само истицање победничких знамења или совјетских и руских застава. Како је отворено саопштио Марис Куцинскис, министар унутрашњих послова Летоније, овде се надају да би уместо тога ускоро могли поново да марширају под знамењима злогласних СС дивизија.

Нема сумње да су поједине државе победу Совјетског Савеза над нацистима доживеле – као сопствени пораз. Хитлеров поход на исток многи су схватили као могућност и прилику да, придружујући се нацистичком напредовању, понешто уграбе и за себе. Ово се посебно односило на балтичке земље, чије су размирице с царском Русијом имале дубље историјске корене. Чак је и Пољска, која је, управо због нацизма, доживела најтрагичнију могућу судбину, пред рат била више привржена политици Хитлера него Стаљина.

Захваљујући чињеници да су западним делом поратне Немачке управљали Американци, који су ове просторе практично сматрали својим поседом и у њих улагали велика финансијска средства, тамошњи економски напредак био је далеко видљивији од оног у европским државама, које је, протерујући немачку солдатеску, окупирао ратом и сам девастирани СССР, са својом политиком „стаљинизма”, која је у историји забележена као екстремно ауторитарна.

Објашњење таквог тока европске историје лежи у чињеници што САД током рата нису уништаване ни економски ни у људству. Напротив, добро су наплатиле сваки метак потрошен у Европи и нису прекидале привредну активност. Њихова економија несметано се развијала, а прилив инвестиција био је енорман. То им је и омогућило да, по окончању ратних дејстава, убрзано улажу у Немачку и остале земље под њиховом управом и полако окрену светско јавно мњење на своју страну. Посебно у земљама које су се у Хитлеровом пропалом походу на свет затекле – на погрешној страни.