Нико не контролише забрану приласка жртвама насиља

Упркос забрани приласка која му је била изречена, В. Р. (34) је у уторак у новосадском соларијуму хицима из пиштоља убио бившу 26-годишњу партнерку. Када је био сигуран да је девојка мртва, В. Р. је пуцао себи у главу. Од задобијених повреда преминуо је убрзо у Клиничком центру Војводине.

Контрола мере забране приласка коју је суд одредио В. Р., као и у свим другим случајевима, у смислу свакодневног надзора – није постојала, а не предвиђа је ни Законик о кривичном поступку, ни Закон о спречавању насиља у породици.

Ако је реч о кривичном поступку, тужилаштво је то које у ранијим фазама процеса предлаже меру, а суд је одређује. Полиција, према закону, контролише меру, али реагује тек у случају да се пријави њено кршење.

Нешто другачије су одредбе у Закону о спречавању насиља у породици. Овај закон предвиђа да је полицијски службеник тај који процењује степен ризика у конкретном случају и изриче меру забране приласка. Међутим, ниједан закон не прописује контролу поштовања мере.

У кривичном поступку окривљени се поучава о дужности да поштује меру, а оштећени о праву да пријави кршење забране приласка и да ће у том случају ова мера окривљеном бити замењена притвором. Међутим, дешава се, што је потврдио и трагичан догађај у Новом Саду, да оштећени, због поновног напада, не стигну да пријаве кршење мере или, пак, имају страх да то ураде. Пракса је показала да постоје случајеви у којима оштећени не примети да га прати онај коме је изречена мера забране приласка, већ да га о томе обавесте пријатељи, познаници, колеге које су то запазиле.

„Политикин” саговорник, иначе адвокат који се у свом раду више пута сусрео са непоштовањем мере забране приласка, наводи да су у предметима у којима је поступао, оштећени успели да пријаве непоштовање мере.

– Имао сам случај у ком је оштећена пријавила супруга да је чекао код аутомобила у време њеног изласка са посла, иако му је била изречена мера забране приласка. У другом случају жена је пријавила да јој је васпитачица детета скренула пажњу да је супруг био испред вртића у време када она обично долази по ћерку. У тим, конкретним прекршајима реаговала је полиција. Међутим, док пријаве нема, нико не контролише да ли се одлука о забрани приласка поштује – објашњава наш саговорник.

Урош Новаковић, професор породичног права на Правном факултету Универзитета у Београду каже за „Политику” да полиција, нити било који други државни орган, нема законску обавезу да прати спровођење мере забране приласка која се изриче по Закону о спречавању насиља у породици.

– Мислим да то није ни могуће спровести у пракси. Закон о спречавању насиља у породици је специфичан и, као што му име само говори, треба да спречи породично насиље. После пет година примене овог закона, имамо најгоре последице – убиства, иако је циљ овог закона превентиван. То нам показује да нешто треба да се мења у законском оквиру. Постоји и други начин да се нешто промени, а то је да направимо друштвени консензус о елиминисању насиља из јавног медијског простора, о томе да се обрасци насиља који се јављају и који постају друштвено прихватљиви – елиминишу. Без елиминисања тога нећемо моћи, и да донесемо још ко зна колико закона о спречавању насиља у породици, да смањимо насиље – напомиње професор Новаковић.

Пре извесног времена, објашњава наш саговорник, постојала је намера да се кроз један пилот-пројекат уведе да припадници МУП-а контролишу забрану приласка, али она никада није спроведена у дело. Идеја је била, наводи проф. Новаковић, да се контрола обавља помоћу неке врсте електронског надзора, попут наногвице.

– Ово питање је, међутим, претходно било потребно правно регулисати. Овакво решење би у одређеним случајевима могло да спречи најтеже последице попут ове у Новом Саду – каже проф. Новаковић.

Мера забране приласка у кривичном поступку се, како за наш лист објашњава Ивана Миљуш, доцент на катедри за кривично право Правног факултета Универзитета у Београду, у пракси углавном одређује када се окривљени терети да је претио оштећеном (као на пример у случају кривичног дела угрожавања сигурности), када постоји сумња да је извршио прогањање, насиље у породици, а да окривљени раније није осуђиван за исто дело, кривично дело са елементима насиља и претњи.

Суд, напомиње Миљуш, процењује да ли постоји ризик да окривљени утиче на оштећеног или да понови дело, изврши покушано кривично дело или учини дело којим прети. Такође, процењује и колики је тај ризик. Уколико је степен ризика већи, окривљеном се одређује притвор.

– Мера забране приласка је блажа од притвора и у пракси се она знатно ређе одређује у кривичном поступку. У решењу о одређивању мере забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеном особом и посећивања одређених места, како је пун назив мере, наводи се до које удаљености онај коме је изречена мера може да приђе оштећеном. Такође, мора тачно да буде наведено у односу на ког оштећеног или сведока се мера односи. Она се у пракси најчешће не одређује особама које су већ биле осуђиване за кривична дела са елементима насиља или претње. Такође, мера се неће одредити ако из доказа следи сумња да окривљени у континуитету испољава одређени облик насилног понашања, а оштећени у тужилаштву изјави да осећа велики страх од окривљеног. Мера се неће одредити ни када постоји медицинска документација или вештачење из којег следи да он има неки вид психичког поремећаја. Уз меру забране приласка, могу да се одреде и додатне мере. Најчешће је то мера јављања полицији у одређеном временском периоду, на 15 или 30 дана – објашњава Миљуш.