Сан о „дуплој круни” после 45 година

АЕК се вратио на фудбалски Олимп. После пет година грчки првак (играће у трећем колу квалификација за Лигу шампиона) јер му је припао расплет у трци с градским ривалом Панатинаикосом. Атинске „зелене”, који на ловоров венац чекају од 2010, тренер Иван Јовановић ни у другој сезони није извео на врх. Ушли су с два бода предности у двокружно доигравање за титулу (шест најбољих из основног дела), а смењени су у вођству када их је у претпоследњем колу спотакао љути супарник Олимпијакос у Пиреју (1:0). АЕК, све време другопласирани до тада, у ћару је одмакао за три бода пошто је савладао Арис у Солуну (2:1). Затим, мада је и реми био довољан, разиграно је разгалио више од 30.000 навијача на свом новом стадиону (отворен у септембру прошле године) с 4:0 против Волоса.

Други гол је у 33. минуту постигао Мијат Гаћиновић (28), настављач традиције да освајачи трофеја у грчком фудбалу по правилу имају наше играче и тренере. Њему је у руке дошао и куп за прошлу годину с Панатинаикосом, где је играо у другом полугођу као позајмица Хофенхајма. У намери да се откупи од немачког бундеслигаша истрајнији је био АЕК. Шампионску радост дели с аустријским голманом Цицаном Станковићем (30), који је дошао претпрошлог лета из Салцбурга. Ове сезоне је у првенству бранио само у првих шест утакмица јер је наклоност стекао Георгиос Атанасијадис, резервни чувар мреже грчке репрезентације. Станковић је из Бијељине и има држављанство БиХ као и Гаћиновић, чији је отац Владимир, некадашњи нападач Леотара и Бечеја, а данас прволигашки тренер, рођен у Требињу.

АЕК-у предстоји још једна битка, врло значајна за клупску историју. У финалу купа, 24. маја у Волосу, састаће се с Паоком у „дербију двоглавих орлова”, који су у грбу оба тима. Победи ли (видеће се да ли са Станковићем на голу јер је бранио у свих седам претходних утакмица), пригрлиће „дуплу круну” први пут после 1978. У међувремену као првак је пропустио такву прилику 1979 (1:3 против Паниониоса), 1994 (на пенале с Панатинаикосом – 2:2, 3:3; 4:2) и 2018. године. Последњи неуспех је пао у црној серији пораза у четири финала узастопце, а трипут узастопно у дуелу с Паоком, који је био успешнији и 2017. и 2019. године. И 2017. и против Олимпијакоса 2020. године АЕК је изгубио управо на попришту следећег боја.

Прошла „дупла круна”, једина после 1939, освојена је са Златком Чајковиским на клупи (некадашњи аргентински репрезентативац Матијас Алмеида, који је преузео тим пре годину дана, може да стане раме уз раме с њим) и с Душаном Бајевићем у нападу. Ни један ни други играчки ас југословенског фудбала нису кренули од почетка сезоне. Чајковском, који је тренерско име стекао у Немачкој (првак с Келном 1962, а с Бајерном освајач купа 1966. и 1967. и Купа победника купова 1967), АЕК је поверен од трећег кола. Његов претходник Чех Франтишек Фадрхонц, који је кроз квалификације одвео Холандију на Мундијал у Западној Немачкој 1974, њен први после 1938, али је место селектора препустио Ринусу Михелсу, потоњем светском вицешампиону, платио је данак због пораза против Олимпијакоса у Пиреју (1:0) у другом колу. Није му прогледано кроз прсте чак ни пошто је у претходној сезони гурао до полуфинала Купа Уефе (Јувентус победио у обе утакмице), што је најдаљи домет клуба у еврокуповима, елиминишући у узбудљивим окршајима у осмини финала Црвену звезду (2:0 у Атини, 1:3 у Београду; свих шест погодака у првом полувремену). Чајковски је до трона стигао без пораза у 31 утакмици, а једини неуспех није имао значај. Десио се против Ариса у Солуну у последњем колу (2:0) кад је све било одлучено.

Бајевић је доведен с непуних 29 година као истакнути голгетер Вележа, али га је на летњим припремама снашао пех. На једном мечу је повредио колено па је на деби чекао до 18. децембра 1977. Ушао је у игру у другом полувремену у домаћој победи против Касторије (1:0). Иако му је сезона за прилагођавање силом прилика служила и за опоравак, хватао је ритам. У првенству је дао четири гола, а у купу чак девет у пет окршаја (и догодине најбољи стрелац с девет). Највећу вредност су имали изједначујући у полуфиналу код куће против Олимпијакоса, који је декласиран са 6:1, што је једна од најубедљивијих победа у аналима клуба, и први у финалу с Паоком на „Караискакију” у Атини. Други, пред небрањеном мрежом Младена Фуртуле, некадашњег голмана Партизана, за коначних 2:0, кад је Бајевић дриблинзима у шеснаестерцу обавио пола посла, припао је Томасу Мавросу, који је с новајлијом из Мостара постао један од најубитачнијих тандема у историји грчке лиге.

Чајковском је то била последња утакмица у АЕК-у, а Бајевић је остао до повратка у Вележ 1981. године. Најбољи стрелац првенства 1979/80. с 25 погодака (у претходној шампионској сезони 24) стекао је статус божанства „жуто-црних” као тренер. Водио их је у три мандата (1988-–1996, 2002–2004, 2008°2010). Његове су титуле првака за 1989, 1992, 1993. и 1994 и куп за 1996, али је остао на само једној „дуплој круни”, играчкој. Тренерску је приграбио с Олимпијакосом 1999. и 2005. године. Можда би и с Црвеном звездом 2007, али је неславним одласком с „Маракане” под притиском незадовољних навијача усред утакмице с Војводином препустио то задовољство Бошку Ђуровском...

ТИТУЛЕ ГРЧКОГ ПРВАКА

Олимпијакос 47

Панатинаикос           20

АЕК    13

Паок   3

Арис   3

Лариса            1