Националне читанке и тржишна утакмица

Националне читанке треба да буду новина у обавезној ученичкој литератури, да помогну у формирању националне свести, очувању српске традиције, проширивању културних видика младе генерације. То је добра намера коју треба подржати.

Али болна тачка код нас Срба је што добре идеје и предлоге упропастимо лошом реализацијом. Кључно питање у остваривању ове замисли је: ко треба да организује припрему и издавање националних читанки? У изменама Закона о уџбеницима каже се да то може да обавља јавно предузеће регистровано за објављивање уџбеника (чији је оснивач република). Дотле је све добро, али не ваља што се у додатку каже да се тај посао може поверити предузетнику или другом правном лицу које је регистровано за издавачку делатност. Тиме се један ускоспецијализован посао, као што је издавање уџбеника, тако широко нуди и издавачима специјализованим за неке друге ускостручне послове, као што је, на пример, издавање правне литературе.

Да ли тако осетљив и национално важан задатак треба препустити тржишној утакмици? Ово тим пре што Србија има Завод за издавање уџбеника, који је сама основала, установу с дугом традицијом и осведоченим резултатима, међу којима су и награде за издавачке подухвате штампања дела значајних за Србију. Ова установа има проверене ауторске екипе и сарађује с најважнијим културним институцијама, као што су Српска академија наука и уметности и Матица српска.

Није тржишна утакмица чаробни штапић којим се решавају сви проблеми. Може се понеки важан посао поверити и провереној установи.

Душан Старчевић,
професор