Села као транзициони страдалници

Брза стихијна деаграризација у другој половини 20. века довела је до пустошења села широм Србије. Тај процес је сада успорен, али пре свега зато што се контингент радне снаге у селима смањује. Ова насеља су толико остарела да се процењује да ће већ за деценију и по свако четврто готово опустети. У њима данас живи 260.000 момака који су доспели до четрдесете, десет хиљада напуштених кућа и 40.000 празних стаја.

Слично је у осталим земљама источне и југоисточне Европе – у већини страхују од испражњених простора и необрађених њива.

О тренутном стању и перспективама живота у селима земаља бившег социјализма било је речи на тродневном, четрнаестом по реду, међународном научном скупу „Село у транзицији”, одржаном на Власинском језеру. Скуп су организовали Српско удружење за социологију села и Завод за проучавање села из Београда, а научници из Мађарске, Румуније, Пољске, Хрватске, Чешке, заједно са колегама из Србије, показали су на мноштву примера да становништво руралних насеља доживљава повратак у капитализам као сопствени сумрак.

И то, великим делом, због општег стања у пољопривреди као основној сеоској делатности. Док развијене капиталистичке земље располажу читавим системом заштитних мера, а пре свега интервентним ценама, којима штите произвођаче пољопривредних култура, код нас су ове интервенције државе сведене на минимум, тако да је бављење пољопривредом данас права авантура. Поред тога, пољопривредници у овом делу Европе спадају у ситне власнике, са три-четири хектара земље у просеку, на којима је тешко нешто зарадити. Насупрот њима, у транзицији се појављују нови „латифундисти”, власници огромних земљишних поседа, поред којих просечни сељаци још више осиромашују.

Ситни произвођачи су и потпуно дезинтегрисани, па је Војислав Станковић, изПривредне коморе Србије, подсетио на значај пољопривредног задругарства. Без задруга српско село ће тотално потонути, изричит је Станковић, док загребачки професор Антун Петак упозорава да проблеми у вези са интеграцијом друштава југоисточне Европе у остали део континента одавно постоје. Друштвима југоистока је, наиме, својствен такозвани аграрни тип производње, са сељачко-породичним господарствима и ситним поседима. Друга два типа производње су британско-закупничка, односно предузетничка пољопривреда (фармери и ранчери). Ова два типа (западне) пољопривреде су карактеристична по великим поседима, у просеку 60 хектара, док су балканско-источноевропски десет до двадесет пута мањи.

– Проблем је у томе што наше пословне и политичке елите, уместо да пропитују које су наше предности, са постојећим малим површинама, желе да модернизују многе делатности, па и пољопривреду – по мери онога што је у западној Европи – а за то овде немамо претпоставке. Немамо сељаке који имају 60 хектара него оне ситне, што подразумева друкчији механизам повезивања на темељу заједничког задружног власништва. Ако ми то не учинимо, а транзиционо смо отворили границе, у том случају – каже Петак – овамо ће доћи страни капитал, покуповаће земљу и остаћемо и без пољопривредних ресурса и без властите производње.

И социолог Данило Ж. Марковић, некадашњи министар просвете, подсећа да задругарство у источној Европи има традицију борбе против експлоатације сељака, док је на западу оно „у функцији капитала”.

Одговарајући на питање зашто нема сељака међу посланицима у Скупштини Србије, Д. Ж. Марковић каже да њега то уопште не чуди, јер „сељаци гледају своја посла, немају секретаре за паблик рилејшнс, нити могу да плате фолк-певачице да им привуку бираче”. Они те паре користе у друге сврхе. А о транзицији мисле исто што и о социјализму. Када су, наиме, једног нашег сељака својевремено питали какав је овај наш социјализам, он је одговорио: „Добар је, добар, само се нешто одужио”. Слично би рекли и за транзицију: „Много добра ова транзиција, само се одужила”!

Зорка Закић, професорка Економског факултета у Београду, рекла је, међутим, да проблем „дерурализације” није само српски или источноевропски него – светски. Показала је то на примеру земаља ЕУ. Године 1988, када их је било 12, на територији која је захватала рурална подручја (80 одсто површине) живела је половина становништва. Према подацима из 2005. године, међутим, у 25 земаља ЕУ на истом руралном простору живело је свега 17,5 одсто становништва. Овим неповољним трендовима у земљама ЕУ покушавају се супротставити концептом интегралног руралног развоја. Овај концепт се разликује од аграрног јер је много шири и заснива се на подстицању готово свих делатности – туризма, занатства, ситних индустријских погона, лова, риболова, шумарства, здравства...

Професорка Закић каже да овим развојним концептом државе ЕУ воде одговарајућу регионалну политику, настојећи да задрже становништво на свим својим територијама. Огромни фондови се у Европи користе у ове сврхе и Србија ће очигледно и сама, упоредо са приближавањем Унији, морати истим путем. Додуше, код нас је, према мерилима ОЕЦД-а (150 становника на квадратном километру) рурално становништво процентуално много заступљеније (половина је руралних), али је проблем у томе што су нам села стара и што их је транзиција још више осиромашила.

Али ни у суседној Румунији (ЕУ), без обзира на бриселске фондове, интересовање за село и пољопривреду није велико. Агнес Немењи, социолог на Универзитету Бабес-Бољац, каже да су наследнике земљишних поседа питали у једном истраживању да ли намеравају да се баве пољопривредом као њихови дедови и очеви. Испоставило се да је мало ко одговорио позитивно. Због те незаинтересованости и остарелости становништва, пустоши, села су, у поређењу са градским насељима, можда још већи транзициони страдалници.