Раскол уместо уједињења

Тек што је истекло тродневно примирје поводом националне жалости, председник се нашао у реткој ситуацији да му догађаји измичу контроли, па је на спонтани револт јавности одговорио покретањем реваншистичке офанзиве.

„Док сам жив борићу се са свима вама против најгорег олоша који своју једину шансу види у трагедији Србије. Мораћете увек да се борите против ових хијена за спас и будућност наше земље”, хушкао је Александар Вучић своје присталице чим је најављен први протест против насиља.

Ратови, природне катастрофе или велике трагедије по правилу хомогенизују народ, али када је председник део тог свог народа назвао „олошем” и „хијенама” било је јасно да ће два масовна убиства постати катализатор подела, а не уједињења.

Две недеље касније, уместо да буде окупљена у болу, Србија је постројена у две колоне потврђујући дубину раскола који се систематски копа последње деценије. На једној страни Србија дубоко узнемирена око своје будућности, на другој народ који не размишљајући, или у страху, бира прошлост.

Председник и његови саветници као да су заборавили на испитивања јавног мњења према којима одређују своју политичку астрологију. Свако опипавање пулса јавности морало је да говори о веома потресеном народу који је покушавао да нађе одговор на питање: како се све ово Србији догодило?

Када је народ изашао на улицу, није постављао питања. Није било транспарената. Само нема, достојанствена и сасвим спонтана, аутентична шетња. Вучић се уплашио народа на улицама. Тако је отворена серија његових реаговања који су били грешка за грешком.

Грешка број 1: Зашто председник није отишао пред школу „Владислав Рибникар” да упали свећу убијеним ђацима? Да се појавио са „кобрама” из обезбеђења, било би више него недолично. Да је дошао без њих знао је да ризикује да га људи извижде и ко зна шта му поруче пред камерама. Можда је у страху од врачарске улице правилно одабрао мању штету, али његова је обавеза била да се појави. Па шта буде.

Вучић накнадно каже да је отишао у цркву и запалио свећу. Када? Коју цркву? Он не би прошао неопажено. Премијерка дирљиво изјављује: нисмо желели да политизујемо трагедију. А не смета им да политизују Нолетову или победу одбојкашица.

Грешка број 2: Одржан је први масовни протест, не само по улицама Београда. Уз вишак нервозе и мањак креативности Вучић се ослонио на иритирајуће ниподаштавање броја учесника.

Покренута је стара машинерија. Коришћен је речник из времена Слободана Милошевића и његових „шачица шетача” које је „Пинк” преименовао у „шачице мрзитеља”. „Лешинарски скуп опозиције предводи олош”. „Политичке странке кроз протесте позивају на насилно преузимање власти”.

Ћорав је посао пребројавања „у главу” темпираним снимцима из дронова који су веродостојни колико и њихов власник. Вређа чуло вида. Увредљиво омаловажавање само иритира хиљаде људи који су само хтели да изразе негодовање због насиља.

Грешка број 3: Уместо да се пресабере, да дође до сазнања да протестну поворку нису организовали опозиционари и да је у њој било много аполитичних људи и још више младих којима је то био први друштвени ангажман у животу, председник их је све колективно назвао „хијенама и лешинарима”. „Зли, необразовани и мањкаво интелигентни”, пише у срамном саопштењу СНС-а Врачара.

Пуцањ у сопствену ногу као потврда да председников кризни менаџмент не функционише и да он због тога губи нерве. Све је потврђено још већом масовношћу другог протеста против насиља који је, за разлику од првог, почео да буде политизиран. Вучић као да је то тражио.

Грешка број 4: Вучић, Брнабић, Мали. Три у један лица на „Инстаграму”. Какав бљутав покушај монтажне фото-духовитости као одговор на погрешно емитовану фото-монтажу. Поспрдан потпис ширио је зло.

Опасно је то поигравање са вољом највећег протеста у Београду од 5. октобра. Ако је то жеља да се из сигурног склоништа цинично пошаље порука неуздрмане снаге, онда је то велико непознавање политике и друштва. Протести су се тицали насиља. Насиље 18 убијених, половина деце. А тројка у осмеху. Срамно! Премијерка је, несвесно, послала позивницу на протест новим хиљадама незадовољних.

Грешка број 5: Нескривено љут што му је толики број људи измакао контроли и самоиницијативно изашао на улице, председник за 26. мај заказује „највећи скуп у историји Србије” да би тада објавио важне политичке одлуке. Могао је то да уради без трошка од више милиона евра.

„Позивамо све људе који желе добро Србији, који желе да сачувамо Србију, да је одбранимо од оних који би да је уруше и да је униште по сваку цену и да покажемо на миран, достојанствен, поносан и демократски начин да Србију нико не може да одузме њеним грађанима.”

Стотине аутобуса из унутрашњости блокираће Београд. Махаће придошли заставама. Сендвичи и вода, можда и нешто у кешу, биће подељени на реверс. Партијске вође пута пажљиво ће на улазу контролисати да квоте буду испуњене, а на излазу пратити да неко не умакне из колоне да би посетио тетку или манифестацију напредњачког славља заменио седењем у неком кафићу.

Запосленима по јавним предузећима није ни било потребе рећи шта им је чинити. Осталима је давно дато до знања да је боље да се добровољно придруже него да их у понедељак сачека отказ или премештај на слабије плаћено место. Биће ту и оних који једва чекају да уживо виде свог идола потајно се надајући да ће га пољубити и захвалити му као спасиоцу Србије.

Раздрагани рентанарод исказаће организовану и научену лојалност, али реплика милошевићевске сценографије ипак ће, мимо жеља њених аутора, потврдити да је бивши лидер социјалиста имао масовнију и аутентичнију подршку народа на Газиместану. Баш као што је изгледала и сахрана Зорана Ђинђића. О Јосипу Брозу да и не говорим.

Може то Вучића да нервира, али убележиће он још једну победу од 5:0. Ако је „њих” било 40.000, „мојих” ће ће бити 200.000. Чему те мегаломанске амбиције? Да би показао да народ никога у историји није ковао у звезде као њега? Да никада толико људи није клицало вођи?

Грешка број 6: Покушаће Вучић још једном да подели Србију. На патриоте који ће на бранику митинга бранити земљу, и оне који би да је „униште по сваку цену”. Срећом, међу људима који ће бити транспортовани за Београд многи су против насиља. Укључујући и оне који сматрају да је насиље присиљавати их да седну у аутобусе.

Људи који се све масовније буне привођењу на митинг само су још једна потврда да се иза свега крије потемкиновска фасада. Председник то добро зна, али вођен осветничким жаром Гуливер баш хоће да Лилипутанцима покаже колико су мали, бедни и безвредни црвићи.

Ако је митинг организован зарад одбране „слободарских, демократских вредности Србије”, значило би да су на другој страни само непријатељи. Неће бити.

Грешка број 7: Нико нема право да људе који другачије мисле тако осионо екскомуницира из друштва, да их вулгарно анатемише и прогласи за парије.

Понајмање био то смео овако тужним поводом, од којег је све почело, председник свих грађана Србије, али њему се може. Зато и живимо у земљи парадокса: демократске вредности брани онај ко их пуну деценију урушава не дозвољавајући да друштво слободно продише. Србија из дубоке социјалне кризе излази подељенија и конфликтнија. Што је лош знак за будућност.