ТРИ, ДВА, ЈЕДАН... КРЕНИ!

Демократска странка је дочекала својих пет минута. Скоро три године су били у апстиненцијалној кризи – далеко од Буџета, Националног инвестиционог плана, фондова, главних јавних предузећа... ни власт у Београду није могла да надомести моћ која се, у политици као и у животу, стиче контролом људи и пара.

Сада злопамтила подсећају Бориса Тадића, председника Србије и председника Демократске странке, да је најрадикалније критиковао претходни Коштуничин кабинет баш због партијског устројства у руковођењу јавним предузећима. Као да се Тадић тога не сећа. Као да му то није пало на памет, сада када је радикализовао целу ствар и потписао коалициони уговор у коме се обезбеђује "вертикално управљање" јавним добром, јер се и управни одбори, као и надзорни, формирају по кључу три – два – један.

Изговор за овакво заокруживање система био је очекиван. Тако се, тобоже, преузима пуна одговорност за управљање оним сегментом јавних послова који је странка преузела.

У моделу који је постојао до пре неки дан, макар привидно, управни одбори су могли контролисати да ли је менаџмент фирме лојалнији партији или друштву.

Јавност није обавештена да се то било где догодило. Симбиоза интереса лако се успостављала на рачун принципијелности, а то је свакако било подстакнуто и привлачним хонорисањем пристанка на почасну титулу – члан управног одбора.

Далеко сам и од примисли да било кога оптужим за лоповлук и не сумњам да ће се сви заклињати да ће радити на добробит добра које им је поверено, као и на општу добробит. Рецимо и да буде тако. Али, у политици је сенка сумње почесто најјачи доказ, а у политичким биткама масовна сумњичавост јача је од појединачног доказа.

Сад кад су јавна предузећа подељена као да се делио неки хајдучки плен – мада је тако било и до сада, али није било оверавано потписима страначких првака, уз малтене директан пренос о томе шта је ко извукао из "шешира" – црв сумње почео је да нагриза гласачку масу, најјаче онај део који се највише клео у принципијелност.

Новопридошли у клуб управљача јавним предузећима, Демократска странка, мораће добро да се потруди да пронађе кандидате који ће за одређене послове имати и довољно стручности али и довољно лојалности према страначким интересима. То, по правилу, није лако ускладити, а нови људи на челу предузећа биће под изузетном паском јавности, сигурно више него икада у свим претходним сазивима демократских влада. Макар зато што је појачана контролна улога јавности, што су формирана каква-таква тела надзора (поменимо само државног ревизора и Агенцију за јавне набавке), али највише зато што иду избори, а овде је реч о теми где се лако губе изборни поени.

Партијску машину треба нахранити, подмазивати и унапређивати, а то је скуп посао. Не ради се, овде, када се говори о могућним коруптивним аспектима управљања јавним предузећима о томе да ће неко красти паре из благајне. Нити се ради о томе да је то прилика да се лукративног посла дочепа неко из нижих страначких ешелона. Механизми су деликатнији и дугорочно неправеднији у смислу расподеле друштвене моћи и друштвеног богатства.

Реч је о пословима који се обављају између великих државних компанија и спонзора странака, старих или нових.

У транзиционим друштвима те спреге су тешко препознатљиве зато што нема друштвене обучености за препознавање. Ето нам сада дивне прилике да вежбамо.