Сестре шампионке

Одбојкашице „Јединства” из Старе Пазове оствариле су недавно највећи успех у историји клуба. Постале су шампионке државе пошто су у четвртој утакмици плеј-офа савладале супарнице с Уба и подигле пехар намењен најбољој екипи Суперлиге.

Великом успеху значајан допринос дале су рођене сестре Миљевић, Марија и Тамара. Интересантно је да је ривалство Старе Пазове и Уба било ове године зачињено и дуелима сестара. Сестре Миљевић насупрот сестрама Лукић из града с Тамнаве. Резултат је, можемо рећи, нерешен, у фебруару у Купу Србије била је боља екипа Уба, а ево сада у лигашком такмичењу трофеј су узеле сестре Миљевић са својим саиграчицама из тима који предводи тренер Јово Цаковић.

Шампионски пехар

Марији и Тамари је ово био први шампионски пехар после шест година играња у најелитнијем такмичењу.

– На личном пољу ми много значи, пуно смо радиле за тај пехар. Иако за мене кажу да ми никад ништа није тешко, такмичарски ритам је ове сезоне био веома захтеван. Али ми је драго што је на крају крунисан титулом. Наравно и због клуба који коначно може да се похвали великим успехом и то баш у нашој генерацији – каже Марија.

Она игра на позицији дизача, рођена је 1998. и предводница је у свему. Тамара је годину дана млађа, коректор је и воли у стопу да прати старију сестру.

Марија је још у Новом Саду захваљујући мајци кренула на тренинге одбојке. Тамара се опробала и у другим спортовима, али је на крају ипак одлучила да крене сестриним стопама.

– Обе смо почеле у Новом Саду у „Лавицама”. Мама је тренирала одбојку, а тата фудбал. Није то било ништа преозбиљно, али изгледа да смо наследили неке спортске гене. У понуди је било неколико спортова у школском клубу, али мама је делом заслужна за мој избор, док се Тамара опробала и у другим спортовима: фудбалу, кошарци, каратеу, шаху – прича Марија.

У Зрењанину су провеле четири године играјући за одбојкашки клуб „Клек”. То им је било и ватрено крштење у Суперлиги. У Зрењанину су пуно научиле о одбојци и у Стару Пазову дошле као искусне играчице.

Волеле би да се опробају и у иностранству, заједно или у различитим клубовима свеједно. Можда и као конкуренција, да заиграју једна против друге, било би то потпуно у складу с њиховом природом. Некад се грле и љубе, некад свађају, али једно је сигурно – воле се највише на свету. Велика су подршка једна другој, али уз осмех признају да сестрински однос није увек једноставан и да постоје тренуци када севају варнице.

– Ни једна с другом ни једна без друге, тако бих нас описала. Слажемо се прилично добро, али дешавају нам се чарке, због тога нам некад не дају да будемо у истом тиму. Ја сам гунђало, јер сам срчана, а Тамара је флегматична, па ме то некад изнервира – искрена је Марија.

Сестре Миљевић опробале су се и у бич волеју – први сусрет с одбојком на песку десио се у Бачу на једном турниру. Отац их је пријавио без њиховог знања, тако да нису у почетку баш биле одушевљене овом идејом. Неколико година касније озбиљније су почеле да размишљају о овом спорту. Освојиле су чак и шампионску титулу 2019. године. Тамари је теже пало што нису и остале у борбама на песку, али, ево, сналазе се одлично и на паркету у последње четири године.

Поред титуле и сребра у купу, сестре су задовољне и пласманом на европској сцени, трећим местом у Купу изазивача. Нашле су се и на ширем списку за репрезентацију.

Студије у другом плану

Обе су кренуле на Диф у Новом Саду, али тренутно су због обавеза студије потиснуле у други план. Тешко је ускладити обавезна предавања и тренинге, путовања, испите. Од факултета не одустају, али сада су у годинама када покушавају да из одбојке извуку максимум. Као и сваки професионални спортиста желе да догурају што даље и да се опробају против најбољих.

Рођене сестре у спорту, да ли је то честа појава?

– Искрено, тек кад смо ушле мало више у одбојку и кад су људи почели да нам скрећу пажњу на то, приметиле смо да то није толико честа појава. Драго нам је што играмо заједно и надамо се да ова титула неће бити последња заједничка – поручују сестре Миљевић.

Ривалство са сестрама Лукић

О ривалству са сестрама Лукић Марија и Тамара говоре позитивно:

– Драго нам је што су оба финала, и у купу и у лиги, ове сезоне били дуели сестара. Било би лепо да има још таквих тимова као наша два. Све четири имале смо лепе партије у финалима.

Пораз од Уба у купу у фебруару Марији је био најболнији ове сезоне, с обзиром на то да су као клуб имале много прилика да заврше и ту утакмицу победнички, али то нису искористиле.

Пазл и осликавање патика

– Доста људи пита нас да ли нам је досадно у Пазови, али то није случај. Место је мало, али урбано и допада нам се. Близу је Београд, Нови Сад, Инђија, тако да се увек нађе нека занимација – каже Марија која воли да слаже пазл, и то онај од две до три хиљаде делова. Каже и да је често питају како је то не умори, али она одговара да је овај хоби прилично опушта, заборави на друге обавезе, а и на одбојку, па на тренинг оде „мирне” главе.

Тамара воли да црта и слика, а не либи се да свој таленат и дар искаже чак и на патикама за тренинг.